Uran je poslednji put boravio u znaku Blizanaca od 7. avgusta 1941. do 10. juna 1949. godine. To
je period, obeležen društvenim promenama, koje su ostavile veliki trag na kolektivnu svest našeg čoveka.
Godine Drugog svetskog rata, od 1941. do 1945. ostavile su bolne tragove u kolektivnom pamćenju Srba.
Uništenje kulturnih simbola, poput Narodne biblioteke Srbije nije bio samo ratni čin, već pokušaj
da se izbriše identitet, istorija i sećanje čitavog naroda. Jedan od najmračnijih simbola kulturnog
genocida nad srpskim narodom dogodio se 6. aprila 1941. godine, prvog dana nemačkog
bombardovanja Beograda. Narodna biblioteka Srbije, tada smeštena na Kosančićevom vencu, bila je jedna od prvih meta.
Tog dana nije stradala samo zgrada, tada su goreli vekovi. Vekovi pamćenja, vekovi sećanja,
vekovi u kojima se čuvalo sve što smo imali, što smo bili, sve što smo mi. Vatra je gutala zidove, a
zapravo gutala je temelje srpskog duhovnog, kulturnog i istorijskog identiteta. Uništeno je
između 300.000 i 500.000 knjiga, rukopisa, povelja, starih mapa, prvih srpskih štampanih knjiga,
ličnih zbirki Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, Jovana Ristića i mnogih drugih umova u Srba.
Požar je trajao danima, a građani su nemoćno posmatrali kako dim iznad Kosančićevog venca nosi pepeo sopstvene prošlosti.
Ovo nije bio slučajan čin, već svestan, sa predumišljajem. Cilj nije bio da se porazi vojska, već duh
jednog naroda jer kad se uništi sećanje, briše se identitet. Narod bez pamćenja postaje narod bez
budućnosti. Brisanje korena, jezika, misli, stvaralaštva je pokušaj da se zatre trag čitavog naroda.
Kao da sve spoljašnje strahote nisu bile dovoljne, iznutra se odvijao još jedan, možda tragičniji
sukob, bratoubilački rat. Sukob između četnika i partizana nije bio samo borba za vlast, već
sudar ideologija, vere i pogleda na budućnost. Lomili su srca porodica, rušili prijateljstva, komšijske pragove, ubijali ljubav i veru u ljude.
U krvavom ratnom vihoru istina i laž hodale su pod istom zastavom, vera se preplitala sa
politikom, odanost narodu merila se partijskom pripadnošću, a pustoš je postajala dublja od
ruševina. Rane nisu bile samo telesne, već i duhovne. Duboko su se urezale u sećanja i tišinu
posle pucnja. Jedan narod podelio se na dvoje, na troje, na sitne komade duše.
Rat je palio domove, a spalio je i ono nevidljivo-poverenje, pripadnost i bratstvo. Ostavio je za
sobom gorčinu koju ni decenije mira nisu mogle sasvim da izbrišu. Ostala su pitanja bez
odgovora, grobovi bez istine i tišina između ljudi koji su nekada govorili istim jezikom ljubavi, rada i nade.
Od samog početka, Srbija se našla na udaru nacističkog terora, bombardovanja i represije. Cilj je
bio ne samo fizičko uništenje, već i duhovno gaženje jednog naroda. Nemačka okupacija bila je
brutalnost bez presedana. Stotine hiljada ljudi bilo je ubijeno, prognano ili zatvoreno, a sela i
gradovi pretvarani su u zgarišta. Srbiju je gazila nacistička čizma, a u isto vreme, na teritoriji Balkana nastali su logori smrti-Jasenovac, Jadovno, Stara Gradiška.
Opcija slobode i slobodnog života nije bila moguća. Najstrašnije poglavlje Drugog svetskog rata
ispisali su upravo oni koji su pokušavali da unište narod, veru i kulturu. Stradali su svi, od
najmanjeg do najvećeg, u krvavoj bajci balkanske golgote-dete, žena, učitelj, domaćin, kovač, seljak, sveštenik, starac.
Kada su poslednji pucnji utihnuli 1945. godine, narod je izašao iz rata iscrpljen, podeljen i
uplašen. Usledile su godine nove borbe, ne protiv stranog okupatora, već protiv unutrašnjih
neprijatelja, stvarnih i izmišljenih. Započeo je period tišine koja nije donela mir. Samo je prikrila bol, strah i nezaceljene rane.
U ime nove budućnosti, stara prošlost je brisana, a istina selektivno birana. Na hiljade ljudi je
optuženo za saradnju s okupatorom, a i oni koji su, jednostavno, mislili drugačije, nestajali su u
zatvorima, logorima i bezimenim jamama. Goli otok tek je počinjao da živi svoju mračnu tišinu. Poverenje među ljudima bilo je lomljivo, a svaka reč opasna.
Istovremeno, gradio se novi poredak, obnavljale su se škole, pruge, mostovi, pozorišta. Knjige su
ponovo štampane, iako strogo cenzurisane. Narod je učio da hoda kroz novi svet, često ne
pitajući kuda ide. Umetnost i reč dobile su drugačiju svrhu-da uzdižu, ali i da služe.
U tom vremenu između nade i straha obnavljala se država, ali je duša naroda još uvek nosila
tragove dima, ne samo od ratnih ruševina, već i od neizgovorenih istina. Godine od 1945. do
1949. bile su godine tihe borbe između sećanja i zaborava, između prošlosti koju su hteli da zakopaju i budućnosti koju su pokušavali da stvore.
Uran u znaku Blizanaca donosi talas iznenadnih, oštrih promena u načinu na koji razmišljamo,
govorimo i povezujemo se. Kada se Uran poslednji put kretao kroz ovaj znak od 1941. do 1949.
Srbija i srpski narod prolazili su kroz najdublje moguće preobražaje.
To je bilo vreme smrti starih vrednosti, razorene tradicije, prekinute tišine između braće,
rađanje novog poretka, novog jezika, nove istine. Sve što Uran simbolizuje-ubrzanje
komunikacije i revolucija na mentalnom nivou dogodilo se u najtežem mogućem obliku, kroz krv, vatru i lom temelja na kojima je počivao duh srpskog naroda.
Srpski narod je gledao kako mu gore knjige i deca, kako mu vera biva brisana, a reč branjena i
naučio je da ćuti, ali da pamti u sebi. U tome i jeste Uranov uticaj, koji ne donosi samo spoljnu
promenu, već poziv na unutrašnje buđenje. On nas uči da je jezik sećanja jači od tišine zaborava, da ni pepeo nije kraj, već temelj.
Sada je Uran ponovo u Blizancima od 07.07.2025 do 22.05.2033. Imamo šansu da ovu lekciju ne
ponovimo u bolu, već u mudrosti i da ponovo uspostavimo mostove komunikacije, ali ne kroz krv, već kroz istinu, dijalog i osvešćenje.
Dok je bio Drugi svetski rat(Uran u Blizancima), Pluton je bio na početnim stepenima Lava, a
sada, kada je opet u Blizancima, Pluton je na početnim stepenima u Vodoliji. Za vreme Urana u
znaku Blizanaca svet će proći kroz duboke promene u načinu razmišljanja, razmeni informacija i međusobnoj komunikaciji.
