Merkur u Strelcu je um koji u moru informacija traga za smislom, želi da pronikne u srž, da proširi svest. To je čovek koji pita, sumnja i sanja. Ovde je komunikacija razmena misli i ideja, oružje, most i istina u traganju za širim horizontima. Mileva Marić Ajnštajn je imala Merkur u Strelcu. Bila je žena čiji je um bio daleko ispred svog vremena, a glas ostao nečujan u istoriji koja pamti samo jedno ime. Rođena u Titelu, tadašnjoj Austrougarskoj, odrasla je u svetu u kome ženama nije bilo mesto za katedrom, mikroskopom, teorijom. Ipak, postala je jedna od retkih žena upisanih na Državnu politehničku školu u Cirihu, jedina na svojoj grupi, peta upisana na studije fizike i matematike u školi do tada. Blistav um u svetu muškaraca postaje opasnost. Nosila je kao telesnu ranjivost iščašeni kuk zbog kog je šepala čitav život. Bila je precizna, briljantna i veoma obrazovana. Njena snaga bila je u nenametljivoj komunikaciji, što je privuklo Alberta Ajnštajna.
Počeli su kao studenti, raspravljali o fizici, teorijama, jednačinama. Razmenjivali su pisma, isprepletana formulama, puna teorijskih rasprava, osećanja, zagonetki, predloga i ideja. Njena ljubavna pisma iz mladosti Albertu Anštajnu su svedočanstvo o njihovom zajedničkom intelektualnom radu, o dijalogu koji je bio mnogo više od ljubavne prepiske. U tim redovima vidi se i ljubavni i partnerski odnos, ali i to da je Ajnštajn polako, pažljivo i svesno uvlačio Milevu u svoj svet, dobijajući njeno poverenje, uvid, znanje, lojalnost i prisvajajući širinu u razumevanju nauke i sveta oko sebe. Ta pisma svedoče danas više od bilo kog zvaničnog dokumenta o njenoj ulozi, doprinosu njegovom radu i nauci i potisnutoj intelektualnoj jednakosti. Pitanje koliko je učestvovala u stvaranju i razradi Ajnštajnovih teorija, posebno Teorije relativiteta i dalje ostaje tema naučnih rasprava.
Nosila je na plećima veliki teret žene genija u vremenu koje nije znalo šta da radi sa takvom ženom. Biti supruga, majka, domaćica, a istovremeno partner u naučnom stvaranju bilo je nemoguće i neodrživo. Ograničenja su počela da se nižu-očekivanje muža da genijalna partnerka bude senka, ljubavnica, razvod, nedostatak finansija, bolest deteta. Ona je ćutala, ali se bunila u sebi. Ajnštajn je znao da Mileva neće tražiti zasluge. Iskoristio je njeno znanje, poverenje i ljubav. Kada je dostigao slavu, ostavio ju je. Napustio je ženu koja je nosila njegovo ime i njegovu decu. Razveo se i oženio drugom. Onom koja nije pitala, sa kojom je bilo ležernije i udobnije.
Mileva je ostala sama, sa sinom koji je bio teško bolestan, sopstvenim bolom, promašenim snovima i neizgovorenim istinama. Nije tražila ništa. Pratila je svoj unutrašnji kompas i verovala u pravdu iako je znala da je neće doživeti. Njena najveća tuga bila je što nikada nije dobila priznanje koje je zaslužila, što njeno učešće u ranim radovima svog muža, posebno u stvaranju Teorije relativiteta nije bilo spomenuto nigde, ostalo u senci velikog imena koje je svet voleo da slavi. Žena ispred svog vremena, bila je rame uz rame sa genijem, a tretirana je kao sluga. Pisma su sve što je ostalo. Svedoče o ljubavi i o genijalnosti koja je bila potisnuta jer je imala pogrešno ime i pogrešan pol.
Merkur u Strelcu i intelekt, veći od sveta. Zato je i večna. Danas, svaka žena u laboratoriji, svaka devojčica koja voli matematiku, svaka naučnica koja se bori za svoje mesto u svetu korak je bliže Milevi Ajnštajn. Njena priča nema kraj sve dok njeno ime ne zauzme mesto koje zaslužuje i postane šira perspektiva svih onih koji svoje zasluženo mesto još uvek nemaju.