Ljubav u znaku dubine, bez publike, sa ogromnom snagom koja ostaje i kad sve nestaje, i kad svi odu. Snaga ovde veruje u ti i ja i onda kada celi svet kaže:
—Ne.
Ljubav Miloša Crnjanskog i Vide Ružić preživela je rat, izgnanstvo, siromaštvo i sumnje(Sunce u Škorpiji). Postala je simbol neprolazne ljubavi i sjaja, sa ukusom gorčine.
Upoznali su se na Filozofskom fakultetu, slučajno, neposredno, kao u nekoj anegdoti. On je bio boem, pesnik, nemirnog duha, a ona dama iz ugledne porodice, tiha, odlučna i oprezna.
Njena porodica je bila protiv jer je stric imao druge planove. Da bi smanjila pritisak i umirila porodicu, Vida odlazi u Pariz, a Crnjanski kreće za njom, bez kompromisa.
Zajedno prolaze kroz emigraciju, nemaštinu, tihe londonske ulice i noći bez domovine. On je raznosio knjige, a ona je šila lutke i haljine da on ne izgubi identitet pisca. Znala je kolika je vrednost jedne njegove rečenice. Iz njene senke se stvorio njegov oslonac.
—Ja šijem da biste Vi pisali—govorila je.
Istina njihove ljubavi je da je bila posvećena i neumorna, u svetu, u kome je on bio samo njen, slobodan, poštovan i cenjen.
On je ostajao svoj, ponekad surov, sklon ispadima koje je pravio, namerno ili nekontrolisano(Sunce u Škorpiji). Ona je uvek nalazila način da ga smiri, zaštiti, izvuče iz oluje.
Tražila je samo da je voli iskreno. Voleo ju je onako kako vole oni koji teško pokazuju ljubav, ali ne zaboravljaju da je ljubav borba u njima samima.
Crnjanski je umro 1977. godine u Beogradu, sa poslednjim šapatom:
—Vode… Vido…
Ona je umrla deset meseci kasnije, sa njegovim stihovima pod jastukom:
—A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje.
Bila joj je želja da počiva uz njega, al ostade neispunjena. On ode u Aleju zaslužnih građana, a ona u porodičnu grobnicu. Ljubav ne traži grobove, već večnost(Sunce u Škorpiji).
U susret Suncu u Škorpiji podsećamo da najveće ljubavi ne traže potvrdu, već borbu i posle smrti.