Ljubav u znaku dubine, bez publike, sa ogromnom snagom koja ostaje i kad sve nestaje, i kad svi odu. Snaga ovde veruje u ti i ja i onda kada celi svet kaže:
—Ne.
Ljubav Miloša Crnjanskog i Vide Ružić preživela je rat, izgnanstvo, siromaštvo i sumnje(Sunce u Škorpiji). Postala je simbol neprolazne ljubavi i sjaja, sa ukusom gorčine.
Upoznali su se na Filozofskom fakultetu, slučajno, neposredno, kao u nekoj anegdoti. On je bio boem, pesnik, nemirnog duha, a ona dama iz ugledne porodice, tiha, odlučna i oprezna.
Njena porodica je bila protiv jer je stric imao druge planove. Da bi smanjila pritisak i umirila porodicu, Vida odlazi u Pariz, a Crnjanski kreće za njom, bez kompromisa.
Zajedno prolaze kroz emigraciju, nemaštinu, tihe londonske ulice i noći bez domovine. On je raznosio knjige, a ona je šila lutke i haljine da on ne izgubi identitet pisca-Sunce u Škorpiji. Znala je kolika je vrednost jedne njegove rečenice. Iz njene senke se stvorio njegov oslonac.
—Ja šijem da biste Vi pisali—govorila je.
Istina njihove ljubavi je da je bila posvećena i neumorna, u svetu, u kome je on bio samo njen, slobodan, poštovan i cenjen.
On je ostajao svoj, ponekad surov, sklon ispadima koje je pravio, namerno ili nekontrolisano(Sunce u Škorpiji). Ona je uvek nalazila način da ga smiri, zaštiti, izvuče iz oluje.
Tražila je samo da je voli iskreno. Voleo ju je onako kako vole oni koji teško pokazuju ljubav, ali ne zaboravljaju da je ljubav borba u njima samima.
Crnjanski je umro 1977. godine u Beogradu, sa poslednjim šapatom:
—Vode… Vido…
Ona je umrla deset meseci kasnije, sa njegovim stihovima pod jastukom:
—A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje.
Bila joj je želja da počiva uz njega, al ostade neispunjena. On ode u Aleju zaslužnih građana, a ona u porodičnu grobnicu. Ljubav ne traži grobove, već večnost(Sunce u Škorpiji).
Ali, Škorpija sumnja da će doći vreme za podeljenost. Dva prijatelja pod istim krovom postaju dva neprijatelja, o čemu govori Crnjanski u svom romanu Seobe.
U trouglu sudbine nalaze se Vuk Isakovič, njegova žena Dafina i njegov brat Aranđel. Vuk Isakovič je stario ratujući po tuđim bojištima, za tuđe interese, sanjajući beskrajni plavi krug, sa zvezdom u njemu. U njegovom naručju više nije bilo mesta za nju, Dafinu, već samo za rat, topove, svoj slavonsko-podunavski puk, smrt i istoriju. Gledao je prema frontu, caru i bojištu.
A ona ga je volela, tiho, kao što vole zanemarene žene, po strani, u tišini, čekajući da se on okrene. Usamljena, želela je da je neko gleda kao ženu, da bude voljena, a ne poštovana kao senka jedne vojničke časti. U svom deveru Aranđelu vidi ono što je davno izgubila, oseća nešto što je zaboravila da postoji. Dafina ne vara iz hira, niti iz požude. Ona vara iz usamljenosti. Vara, ali ne prestaje da voli svog muža jer to nije sreća.
Osećaj gađenja i prezira prema samoj sebi dovodi je na ivicu ambisa i odvlači je u smrt. I kad umire, u njenim očima nije Aranđel, nije ljubavnik, već muž. Stari, tihi, odsutni vojnik, onaj koga je najviše volela jer je bio njen. Umire sa njegovim likom u očima.
Iz prikaza likova romana Seobe evidentno je da je iz Miloša Crnjanskog govorila priroda Sunca u Škorpiji, sumnjičava prema svemu oko sebe-svetu, ljubavi, samom smislu postojanja. Njegov književni opus je unutrašnja borba između želja i nepoverenja.To je škorpionski pad u sopstvenu tamu.
U susret Suncu u Škorpiji podsećamo da najveće ljubavi ne traže potvrdu, već borbu i posle smrti.
