Petar Kočić, Mars u Škorpiji i poslednji korak jednog ognjišta
Petar Kočić je rođen iz rana srpskog seljaka i seljačke tuge, odrastao pod teretom tuđe čizme i nepravde. Njegova ljubav prema srpskom seljaku nije znala za kompromis ni u pisanju, ni u životu. I baš kao Mars u Škorpiji u kvadratu sa Plutonom u Vodoliji i njegova sudbina bila je borba do uništenja, unutrašnji razarajući bes prema nepravdi i sistemu koji satire najnevinije.
Mars u Škorpiji kao ratnik koji ne juri u boj s visoko podignutim mačem čeka, kao strateg, planirajući konačni obračun sa svime što ugrožava srž njegovog bića. Kad se taj Mars nađe u kvadratu sa Plutonom u Vodoliji, dolazi do eksplozije. Stari svet i duboke porodične veze sudaraju se sa hladnim, kolektivnim silama koje ne mare za pojedinca. To nije običan sukob, to je borba za opstanak čoveka i njegove duše.
U pripoveci Kroz mećavu Kočić kroz lik jednog seljaka iznosi tragediju celog naroda.
Relja Knežević nije samo kniževni lik. U njemu je sakupljen bol svih onih kojima je život postao jedna duga i teška zima. Sve što mu je bilo sveto, sve što je davao iz dana u dan, iz tela, iz duše, uzeto mu je nemilosrdno, bez objašnjenja, bez pravde. Bio je nadaleko čuven po bogatstvu i slozi porodice. O njemu i njegovom gospodstvu čulo se daleko. Čast su mu činili i poštovali ga svi-i grčke vladike, i turski vezir, pa i sam car. Snaga njegove zadruge bila je njegov ponos i dika. A onda je zavladala neka čudna zaraza koja je izazvala pomor i čeljadi i stoke. Sve je polako nestajalo, propadalo, gasilo se. Crni gavrani su se vili nad njegovim domom. Kao da je neko sistematski, hladno i proračunato gasio svetla u njegovoj kući, jedno po jedno, dok nije ostao u mraku.
—I sve pomrije, leže u grob.
Ostao je Relja da nosi prokletstvo, neizgovoreno, nasledno, što se ne piše, ne beleži, ali se oseća u kostima, u snovima, u pogledu. Porodična nesreća ide s kolena na koleno, kao da je neko jednom davno zgrešio, a sad svi potomci plaćaju dug. Relja mora da isplati sve-i što je nasledio, i što nije, i svoje i tuđe, kao da je njegov jedini zadatak na ovom svetu da vrati ono što drugi nisu stigli. I Relja plaća, i plaća, i plaća. I ide, ide i ide…
Čovek koji je izgubio sve ne kuka, ne psuje Boga, ni svet, ni sudbinu. Samo ide. Ne zna zašto, ni kuda, samo zna da mora jer nema ko drugi. I nije poludeo što je najstrašnije od svega. Nije pao, nije zaplakao, već samo ide jer ima zbog koga. Ostao mu je još samo sinovac Vujo, dete bez snage, bolešljivo, krhko, nežno. Bledunjav, tih, sa pogledom koji uvek traži oslonac. Jedino živo biće koje Relji još uvek izgovara ime. I samo zbog njega nije otišao za onima što su već pod zemljom.
Kad dođu Zadušnice, kad zima najjače stisne, a vetar šiba lice kao bič, Relja uzima jedinu kravu što mu je ostala i kreće sa Vujom u grad. Treba da je proda i kupi sveće za mrtve. One koje goriš da bi ih makar u duhu ugrejao jer druge topline više nema.
Kravu nisu prodali. Niko je nije ni pogledao, ni pitao za cenu. S gorčinom su krenuli nazad. Krenuli su oni, a krenula je i mećava da vije. Sve je belo, smrznuto i strašno, kao da je ceo svet odlučio da ih proguta.
Relja ide napred, a za njim tiho škripi sneg pod malim koracima. Tu, u toj beloj smrti, izgovara ono što boli više od svega:
—Ideš li, rode?
—Idem, idem —čuje iza sebe tanak glasić dvanaestogodišnjeg deteta koji jedva nadjačava vetar. Korak po korak, hodaju kao senke, kao duhovi, a Relja na svakih nekoliko trenutaka ponovi:
—Ideš li, rode?
—Idem, idem…
A onda – tišina, duga i ledena. Relja se okrenuo. Vujo je ležao u snegu, kao da se odmara i spava, pognute glave, plavih usana i zatvorenih očiju. Sneg ga već pokrio po ramenima. Smrzao se.
Na tom mestu gde je poslednji put čuo:
—Idem — Relja je zastao. Nije zaplakao, jaukao, bacio se na kolena. Samo je gledao dete koje više ne ide.
Kad pogleda oko sebe, nema više ništa. Samo belo, tišina i vetar koji zviždi, jauče, šiba nemilosrdno. Tu prestaje i borba, prestaje i prkos, i inat, i seljačka tvrdoglavost.
Gologlav, bos i skoro go, seo je pored Vuje, skupio ga u naručje, kao što bi otac sina i pokrio ga svojim telom, kao da može da ga zaštiti, kao da može da ga vrati. A mećava ne staje, prekriva noge, leđa, ruke.
Tako će ih naći ili nikada neće.
U toj tišini, u toj mećavi umire i poslednja nada, ali se rađa nešto drugo, nešto veće, što tera da onaj ko čita ovaj teks prekrije oči rukama i ćuti dugo.
Mars u Škorpiji u kvadratu sa Plutonom u Vodoliji.
