Jupiter, planeta ekspanzije, rasta i duhovnog pogleda na svet, ušao je u Raka 9. juna
2025. Družimo se sa njim sve do samog kraja juna 2026. Dolazak Jupitera u znak Raka
donosi potrebu da se vratimo svojim korenima, onome što nikada nije prestalo biti naše-
dom, porodica, stare fotografije i priče iz detinjstva.
Naši koreni drže naš svet. Koren se nikada ne vidi, ali se uvek nosi. Ako koren nije dobar,
i stablo kreće da truli. To su one reči kojih se sećamo kad zastanemo na mestu koje
miriše poznato. Tu smo bili kad smo bili deca.
Dete je seme korena. Jupiter u Raku donosi potragu za tlom koje nas pamti, a koren je
memorija tla, zapis naše krvi i postojanja. On je veza sa zemljom i precima. Zato, kad
poželimo da odemo daleko, moramo znati da nema istinskog odlaska bez povratka
korenima. Ne raste se u svetu, već svet raste u nama.
Jupiter u Raku, čuvar izgubljenog doma, spaja sveto i svakodnevno. Namera mu je da
obnovi stara domaćinstva i ponovo založi šporete na kojima se grejala nada. On ne gradi
novo, već staro dobija mesto koje mu pripada, kao ikona na kojoj zlato nije vrednost, već
simbolika predaka.
Od 11. 11. 2025. krenuo je retrogradno do 11. 03. 2026.
Ovo je vreme kada se Geteov Faust budi u svakome od nas, kad znanje više ne donosi
mir, nego nemir i prestaje da bude cilj, a postaje teret koji nosimo.
Faust je najznačajnije delo nemačkog pesnika i filozofa Johana Volfganga fon Getea,
stvarano tokom gotovo čitavog njegovog života. Objedinjuje filozofiju, teologiju,
mitologiju, nauku i umetnost u priču o čoveku koji traga za smislom postojanja.
Faust nije samo književni junak. On je čovek koji želi da sazna sve, prevaziđe ljudske
granice, dotakne božansko. Simbol je večite ljudske težnje za znanjem, moći, večnim
životom i istinom.
Tražio je svo znanje sveta da bi dotakao beskraj i time premostio granicu između čoveka
i Boga. Istinsko prosvetljenje ne dolazi iz uma, već iz topline kojom zračimo jer je Rak
mesto gde se duša vraća nakon što obiđe sve svetove.
U središtu dela je sukob između dobra i zla, razuma i duše. Faust je dosegao sve granice
ljudskog znanja i oseća prazninu i besmisao. Sve što je spoznao nije mu donelo mir, već
nemir i sumnju. U trenutku očaja, sklapa ugovor sa đavolom, Mefistom, koji mu obećava
ispunjenje svih želja i zadovoljstava u zamenu za njegovu dušu.
Taj ugovor predstavlja simbol čovekove sklonosti da zbog prolazne sreće žrtvuje
duhovne vrednosti. Faust time postaje prototip modernog čoveka koji je razapet između
intelekta i vere, želje da zna i potrebe da veruje.
Faust je dao dušu, ali je zaboravio da duša nije roba, već svedok božje pravde u nama.
Nema ugovora sa besmrtnošću, osim onog koji potpišemo sopstvenim delima.
Mefisto nije samo đavo. On je negacija, cinizam, sumnja. Njegova uloga nije samo da
iskušava Fausta, već i da razotkrije njegovu unutrašnju slabost. Mefisto je onaj deo
čoveka koji preispituje, sumnja, razara svaku iluziju i san, a sam ne može da stvara. On je
razum bez duše nasuprot Jupiterskom principu vere, nade i topline.
Faustova ljubav prema nevinoj Margareti tragična je. Ona je simbol čiste duše koja
strada zbog greha drugog, ali kroz patnju nalazi spasenje, čime Gete pokazuje da jedino
ženska, majčinska ljubav može otkupiti greh.
Dušu Fausta na kraju spasava želja da stvara iako to što stvara nije savršeno, ali služi
nekom višem smislu.
Božja pravda donosi mir u duši, spoznaju da sreća nije besmrtnost, već trenutak u kome
čovek voli i stvara.
Faust je želeo da bude Bog, a čoveku je dato da bude svedok božanskog u sebi. Tu je
razlika između oholosti i prosvetljenja, greha i iskupljenja jer znanje koje nema veru
vodi u prazninu.
Prava moć je kad umemo da pomognemo, volimo, poštujemo, oprostimo. Danas je
sasvim dovoljno biti čovek.