U vremenu koje ženama nije davalo glas, Milica Stojadinović Srpkinja ga je uzela ponosno i jasno. Dostojanstveno je volela ono bez čega nisi čovek-srpski narod, jezik i domovinu.
Rano je prihvatila odgovornost i naučila da piše, sama, u doba kada je pismena žena bila izuzetak, gotovo provokacija. Govorila je sedam jezika, svirala gitaru, prevodila Getea i Balzaka, zapisivala narodne pesme, pažljivo slušajući žene iz kojih je izbijala kolektivna memorija naroda i u čijim se redovima preplitala njihova bol. U svom dnevniku ostavila je trag tih susreta, kao čvrste potvrde da istorija ne živi samo u velikim imenima, već i u bolnim glasovima običnih ljudi.
Stvarala je u vreme Vukove borbe za jezik i pravopis i stala uz njega bez zadrške. Uz Branka Radičevića i Njegoša, bila je deo generacije koja je verovala da se narod brani rečju iako je u sebi imala duboku ranu, vezanu za osećaj sigurnosti. Njena poezija bila je rodoljubiva. Bila je deo generacije koja je verovala da je Srbija dom i da se narod brani rečima. Slavu nije doživljavala kao cilj, već kao odgovornost. Postala je neko ko je učio druge šta su prave i dostojanstvene vrednosti i na taj način lečila svoju dušu.
Lirski dnevnik U Fruškoj gori ostao je njeno najdublje delo u kome se spojila priroda, narod, prilike, shvatanja i običaji toga doba. Bilo je tu pisama dragim ljudima, pesama, narodnih običaja, vračanja, prevoda stranih književnosti, narodnih pesama. 433 pretplatnika njen dnevnik je imao u Beču, Budimu, Karlovcima, Beogradu, Šapcu, Vukovaru, Mitrovici, svedočanstvo da je njen glas dopirao daleko iako je sama često bila usamljena.
Kada je Beograd 1862. postao mesto sukoba, bila je tamo. Njene reportaže o Čukur-česmi, o ubijenom dečaku i razaranju grada, obišle su strane novine i dovele novinare u Srbiju. Bila je prva žena ratni izveštač, prisutna tamo gde se istorija lomila, dovoljno obrazovana da je razume i dovoljno hrabra da joj svedoči. Time je, ne znajući, postavila temelje modernog ratnog novinarstva. Siromašna i načetog zdravlja, radila je i kao dobrovoljna bolničarka u Srpsko-turskom ratu. Imala je sposobnost da drugima pruži osećaj sigurnosti i razume njihov bol.
Imala je mnogo udvarača, ali nijedan nije ispunio njena očekivanja. Smatrala je da osećanja nisu za javnost, čuvaju se u tišini, u pogledu, u rečenici koja se ne izgovara. Jedina ljubav njenog života bio je Ljubomir Nenadović. Ostao je njena tiha zvezda, neostvarena i postojana. Njegove knjige i njegova fotografija stajale su na njenom stolu kao znak sigurnosti i bola koji ne traži dodir. Čak je i Vuk Karadžić pokušavao da ih spoji, ali sudbina je odlučila drugačije. Oboje su ostali sami, verni jednom osećanju, bez kompromisa.
Posle smrti roditelja ostala je bez doma i materijalne stabilnosti. Zakoni su imovinu dodeljivali muškim naslednicima i tu za nju nije bilo mesta jer je brat sve rasprodao. Poslednji je prodat vinograd.
Kroz potpunu duševnu golgotu odlazi za Beograd, gde živi po sobicama, od danas do sutra. Pomažući ljudima, leči svoju prazninu duše jer rana koja ne ubija, ojačava lik i delo. Jednom je dobila pomoć, više nikada. Knez Mihailo i kneginja Julija nekada su je štitili, ali tog sveta više nije bilo. Prodavala je nakit da preživi. Na kraju, glad i zaborav odveli su je na ulicu.
I duša joj je ličila na vinograd-navikla da daje, navikla da čeka.
Umrla je prosjačeći, u 47. godini, na pločniku kuće Grka kod koga je stanovala. Njeni posmrtni ostaci danas počivaju u porti manastira Sremačka Ravanica, okruženi vinogradima.
Milica Stojadinović Srpkinja bila je žena koja je zaslužila mnogo. I vinograd dade plod, a plod svrhu njenoga života. Ostala je verna sebi, tradiciji i Majci Srbiji, svom utočištu.
A duša? Duša, kao čokot, savijena od godina i rezova, kao dokaz da snaga nije u visini, već u opstanku. Pušta koren duboko, a kad je suša ćuti i boli u vinogradima Fruške gore.
—Plemenita krasna dušo[Text Wrapping Break]hvala ti na trudu tvom.Ti ćeš ostat’ večno mila]u junačkom rodu svom.
(Pesmu je napisao njen pobratim Svetolik Lazarević 1905. kada su njeni zemni ostaci preneseni u Požarevac, u porodičnu grobnicu njenog sinovca Milana Stojadinovića, tamošnjeg advokata).