Elizabet Džejn Kokran, u porodici zvana Pinki zbog roze boje koju je volela da nosi, odnosno Neli Blaj, rođena je 5. 05. 1864. godine u Pensilvaniji, sa numerološkim kodom 112. Lični broj joj je broj 2.
Iz datuma i meseca ima stepene broja 1( Lav-Sunce). Ovo su stepeni koji nameću lidersku poziciju.
Zbog otežanih životnih uslova, odlučuje da se osamostali i tako počinje njen uzbudljivi životni put. Nije bila rođena da ćuti. To vidimo iz njenih numeroloških kodova.
Imala je sposobnost da se suprotstavi moći ogromnom odlučnošću. Na osnovu ličnog broja 2 imala je dušu koja pripada drugima, oseća tuđi bol jer prolazi kroz isti. Nije želela da bude samo žena, želela je da bude glas koji se čuje.
Novinarsku karijeru započinje u svetu muškaraca, u zadimljenim redakcijama. Naravno, kao žena, piše pod pseudonimom Neli Blaj. Teme su o siromaštvu, teškim uslovima rada, potrebi za reformom zakona o razvodu, uopšte, sve društvene teme koje su mučile običan svet.
Naravno, (zbog koda 112), njena ambicioznost smeta drugima. 1 i 1 su joj bili u kvadratu. Konstantno je imala sukobe sa kolegama, pa tako dobija rubriku o baštovanstvu. Ipak, njen nesalomivi duh izdejstvovao je odlazak u Meksiko, odakle piše o vladi i kulturi te zemlje.
Iako su njeni tekstovi bili daleko ispred svog vremena(1 ambicija, 2 osećaj), nije za nju bilo mesta u ozbiljnim rubrikama i zato odlazi u Njujork. Upoznavanje sa Džozefom Pulicerom bilo je prekretnica u njenom životu. Dobija posao u njegovoj redakciji i njena karijera kreće putanjom koja je bila svojstvena samo njoj.
Borac protiv društvenih nepravdi, tokom svoje karijere razotkrila je brojne korupcijske afere i druge nepravilnosti u funkcionisanju ustanova. Zarad jedne, odlučila je da glumi psihičkog(duševnog) bolesnika(2-povezanost sa dušom) kako bi razotkrila nehumane uslove života u mentalnoj ustanovi. Tamo je provela deset dana i ostavila zapis da svaka normalna osoba, zdrava i svesna, za mesec dana boravka u tim uslovima ne bi više bila psihički zdrava kao do tada.
Kada je prvi put ušla u ludnicu, nije znala da li će izaći. Nije znala ni da li će ikada više moći govoriti bez straha u kostima i jeze u grudima. Lični broj 2 u ovom tekstu sa sobom nosi dilemu-da li sebe predati višem cilju kroz osećaj ili pokleknuti pod teretom sopstvene misije?
Neli Blaj je izabrala da se žrtvuje za istinu. Pravila se luda među mentalno obolelim ljudima kako bi pokazala svetu da nije svet onaj koji je zatvoren, već onaj koji zatvara. Uspela je u duševnoj revoluciji!
Njen boravak u mentalnoj ustanovi i izveštavanje o tome učinilo je da se ista zatvori posle nekog vremena, a država je opredelila više sredstava sanatorijumima i školovanju stručnog kadra za ove ustanove.
Neli Blaj se nalazila neprestano između nečega- hrabrosti i straha, žene i borca, tišine koju svet očekuje od žene i galame i senzacije koju je stvarala svojim člancima(ipak u datumu i mesecu ima dva broja 5).
Broj 2 je znao da sluša, pažljivo, tiho, pronicljivo, a 1 je znao da govori da bi odjeknulo tamo gde treba. 1 ne preza ni od čega ako ima svoj cilj, pa je tako radila u Fabrici kartonske ambalaže za mizernu platu, lečila se u bolnici za sirotinju, trenirala boks, bila štrajkački radnik i o tome izveštavala iz te uloge, čak je kupila i bebu kako bi razotkrila trgovinu decom.
Da bi proverila da li je moguće obići svet za osamdeset dana, rešila je da krene na put i sama se uveri. Njen put je trajao 72 dana, 6 sati i 11 minuta. Neverovatno za jednu ženu.
Putovala je svetom, pisala istinu, rušila zidove predrasuda i neverice. Ipak, duboko u sebi(lični broj 2) ona je bila osećajno biće koje je razumelo kada neko pati iako ništa ne govori.
Posle smrti muža, starijeg od sebe više od četrdeset godina, nasleđuje firmu i postaje izumitelj kante za mleko(112-1 sam svoj šef) kao i kante za slaganje smeća, za šta je dobila i nagradu.
Novinarstvu se vraća posle bankrota, posle skoro dvadeset godina, opet vrlo uspešno. Pronalazila je domove za nezbrinutu decu, borila se da žene imaju pravo glasa, izveštavala o Prvom svetskom ratu, čak je intervjuisala Lizi Halidej, jednu od najozloglašenijih ženskih serijskih ubica.
Nije ostavila u nasledstvo materijalne stvari, ali jeste ono što traje, a to je saznanje da istina nema cenu. Nije bila samo novinarka, bila je glas onih koji stradaju i pate. Bila je savest društva pružajući otpor svetu koji nije verovao ženama s perom i mastilom u ruci, bila je lider, bila je…
Njena zaostavština nije samo u tekstovima koje je napisala, već u putevima koje je odlučno prokrčila za one koji dolaze posle nje!