Marija Antoaneta rođena je 2. 11. 1755., sa kodom 494 i ličnim brojem 4, kao petnaesto dete austrijske carice Marije Terezije.
Toga dana su bile Zadušnice, važan katolički praznik i Lisabon je pogodio razoran zemljotres u kome je poginulo 30000 ljudi.
Od njenog krštenog imena nastao je nadimak Antoana.
Odrastala je u hladnom i strogom carskom okruženju, gde nije bilo mesta za spontanost. Broj 4 traži red, gradi osnove i postavlja granice. Broj 4 nije izbor, već pravilo koje joj je nametnuto od majke još od ranih dana(Saturn-Jarac- ženski princip).
Zapravo, čitavog života pratio ju je hladan odnos sa dominantnom majkom čiji je pritisak konstantno osećala. Sve je u njenom životu bilo uvežbano, pa čak i njeni osmesi. Disciplina i pravila su od nje stvarali političku figuru, zanemarujući to što je dete.
I 4 i 9 su malefični brojevi. Iz datuma je stepen 6, što ukazuje na hedonizam, opuštanje, hranu, prijateljstva, partnerstva. Iz meseca je stepen 7, što ukazuje da sva pravila mogu biti naporna. Stepen 7 je stalni raskorak u odnosu na tradiciju.
Sa četrnaest godina postaje supruga budućeg kralja Luja XVI. Od tog trenutka, njen život prelazi u još rigidniji režim. Versaj nije bio topli dom, već pozornica, gde je svaki čovek imao svoju ulogu, a svaki njen pokret je nosio pravila-kako da sedi, govori, jede, oblači se, pere ruke i šminka pred svima.
Broj 4 je sada postao nametnuta odgovornost sa težinom koju dete ne bi trebalo da nosi. Ona je predstavljala državu onda kada ni sama nije razumela sopstvenu ulogu i moć koju ta uloga nosi.
Predstavljala je državu, a sama je predstavljena kao simbol rasipništva, nemorala, dekadentnog stava i ponašanja(6 9 u kvadratu).
Niko nije video da je, zapravo, bila u zamci koju joj je nametnula kruna.
Onog dana, kad su je, u zoru, uhapsili i odveli u Konsjeržeriju(zatvor starog francuskog dvora kod Palate pravde u Parizu), prvo što je tražila bila je odeća. Na sebi je imala crnu haljinu, ali je tražila belu. Onda je usledilo oduzimanje zlatnog sata koji joj je majka poklonila. Dozvolili su joj da pije mineralnu vodu jer bi voda iz Sene, koju su pili ostali zatvorenici, kod nje, bez sumnje, izazvala prirodnu smrt. U tom momentu, to bi za nju bilo najsrećnije rešenje.
Marija Antoaneta je prekraćivala smrtnu dosadu tako što je gledala kartaroške partije svojih stražara(6 7 u stepenima). Sve vreme je išla na ispitivanja, a najvažniji deo ispitivanja ,,za budućnost” desio se kada su je optužili da je bila glavni podstrekač bekstva 1791. zbog koga je Luj XVI izdao narod, a da ga je upravo ona naučila veštini obmanjivanja. Luj XVI je imao vremena da sa advokatima pripremi odbranu dok ona nije imala tu privilegiju. Dali su joj pribor za pisanje i iskoristila ga je za poslednje pismo.
1. oktobar, 4 i 30 ujutru.
—Upravo su me osudili na smrt, ali to nije sramotna smrt, kakva jedino može sledovati zločincima. Mirna sam, kao što su svi mirni kojima je savest čista. Moje najveće žaljenje jeste što moram da napustim svoju jadnu dečicu;ti znaš da sam živela samo za njih i za tebe, moja dobra i mila sestro.
A za Luja Šarla je rekla:
—Neka moj sin nikada ne zaboravi poslednje reči svoga oca…I neka ne pokušava da osveti naše smrti. Zbogom, zbogom, sad moram da mislim samo na svoje duhovne obaveze.
(Marija Antoaneta, Životni put, Antonija Frejzer, Laguna, 2023.)
Antonija Frejzer u nastavku svoje knjige navodi:
…Ubijanje,,nebeskom giljotinom” ili ,,svetom giljotinom”, zaštitnicom portreta, kako su je tada zvali, je jedan teatralan proces, sastavljen iz spore procesije i brze smrti. U slučaju Antoanete, povorka koja je krenula je deo surovog rituala. Umesto u kočiju, popeli su je na taljige. Dan je bio prijatan, malo maglovit i oštra noćna studen se razišla. Glasovi su vikali:
—Napravite prolaz za Austrijanku— i —Živela Republika!
…Dok je sa prozora gledao poslednje putovanje Austrijanke, slikar David je napravio skicu njenog ravnodušnog lica, što je pokazatelj da je sa nedodirljivom smirenošću otišla u smrt. Kad su kola stigla na Trg Konkord, lakim korakom i neustrašivo je sišla sa njih. Uzletela je uz stepenište gubilišta iako su joj ruke bile vezane. Čak se i izvinila Sansonu što ga je nagazila:
—Izvinite, nisam namerno.
—Ovo je trenutak, madam, kada će Vam biti potrebna hrabrost—rekao je Žirar, pokušavajući da joj nametne svoje verske usluge.
—Hrabrost!—uzviknula je Antoaneta.
—Trenutak kada će doći kraj svim mojim mukama svakako nije trenutak kad će me hrabrost napustiti.
U sredu, 16. oktobra 1793. godine, u 12 i 15 h glava joj je odrubljena i pokazana oduševljenoj masi.
Revolucionarni sud je primio brojne čestitke koje su glasile:
—Konačno je pala glava ohole Austrijanke.
(Marija Antoaneta, Životni put, Antonija Frejzer, Laguna, 2023.)
Nikada je nisu prihvatili zato što je Austrijanka.
Njena prava priroda nije došla do izražaja. Njene greške su ništa u poređenju sa nesrećom koja joj se desila. Od momenta kada je stigla u Francusku nije bila poželjna, pa sve do poslednjeg trenutka, kada su je žrtvovali zbog propasti Monarhije.
—Bože moj— napisala je u oktobru 1790.—iako jesmo grešili, zar nismo do sada već okajali naše grehe?
(Marija Antoaneta, Životni put, Antonija Frejzer, Laguna, 2023.)
Doslednost je borba sa sobom čak i kad ne postoji sutra.
—Trenutak kada će doći kraj svim mojim mukama svakako nije trenutak kad će me hrabrost napustiti.