Albert Kami rođen je 7. 11. 1913. godine u Alžiru, u porodici bez moći i sigurnosti. Otac mu je poginuo u Prvom svetskom ratu, a majka, jedva pismena, odgajala ga je u siromaštvu. Iz tog sveta oskudice izrastao je pisac koji će se razlikovati od svojih savremenika.
Školuje se zahvaljujući stipendiji i upisuje studije filozofije na Univerzitetu u Alžiru. Bio je strastveni fudbaler sve dok ga tuberkuloza nije primorala da napusti sport. Bolest mu je rano pokazala koliko je čovek nemoćan pred životom.
Tridesetih godina počinje da piše eseje, radi u pozorištu i novinarstvu. Kroz reportaže otkriva društvene nepravde i sukobe koji vladaju u kolonijalnom svetu. Tokom Drugog svetskog rata pridružuje se Pokretu otpora i uređuje ilegalni list Combat gde iznosi antagonizam prema nacizmu i korišćenju atomske bombe.
Njegova filozofija apsurda oblikuje se u delima Mit o Sizifu, Stranac i Kuga. Kami nije tražio utehu u religiji. Njegovo često pitanje bilo je kako živeti časno u svetu koji ne nudi nikakve garancije.
Politički angažovan, sukobio se i sa levicom i sa desnicom jer je odbijao da opravda nasilje zbog ideje. Posebno se borio protiv smrtne kazne i za dostojanstvo pojedinca.
Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1957. godine. Tri godine kasnije, poginuo je u saobraćajnoj nesreći. U kaputu mu je pronađena karta za voz što simbolizuje čoveka koji nije planirao kraj.
Kami je verovao da veličina čoveka nije u bekstvu od sudbine, već u sposobnosti da joj se suprotstavi tako što ne izdaje istinu čak ni po cenu sopstvene patnje.
Merso iz romana Stranac čovek je koji ne ume da igra po društvenim pravilima, ni da laže da bi bio prihvaćen.
On ne želi da glumi tugu na majčinoj sahrani zato što ne ume da se pretvara. Njegov zločin u očima društva nije samo ubistvo Arapina, već i to što nije zaplakao kad je trebalo, što nije rekao ono što se očekuje.
On živi u svetu činjenica. Sunce je sunce, more je more, telo je telo. Društvo ga ne podnosi jer ono traži da se patnja pokazuje eksplicitno i transparentno, a Merso ne planira moralno opravdanje.
Ubistvo Arapina se ne rađa iz mržnje, već iz pregrejanog dana, blještavila sunca i unutrašnje praznine u kojoj nema velikih reči. Sunce, pesak i vrućina fizički ga pritiskaju i on deluje trenutno.
Svet doživljava hladno. I kad ga sud osudi, ostaje isti. Ne pokušava da se uklopi u očekivanja drugih, ne pokazuje kajanje koje društvo zahteva i ta iskrenost od koje ne odstupa, to ignorisanje lažnog morala čini ga strancem u očima sveta.
Sud ga ne osuđuje zato što je ubio, već zato što nije plakao, žalio, glumio tugu, lagao. To nije kazna za zločin, to je kazna jer nije rekao prave reči.
Lepo ponašanje i društvenu harmoniju Merso narušava istinom i zato mora da postane žrtva. Ne zna da objasni sebe svetu, da se odbrani kao drugi i žrtvovan je jer je pogrešno živ.
Njegova tišina je njegova presuda.
Stranac je roman o žrtvi koja nije slaba, već je suviše istinita za sistem koji počiva na lažima...
On ne strada jer je ubio čoveka. Strada jer nije prilagodio sebe merilima društvene zajednice.