6. kuća je prostor svakodnevice, rada i iskušenja kroz koja se čovek popravlja.
Simbolizuje rad, skroman, gotovo nevidljiv, čoveka čiji se život sveo na funkciju,
svakodnevnicu i dužnost. Ipak, kroz rutinu, disciplinu i služenje drugima leži mogućnost
poboljšanja i preobražaja.
Ovde nema heroja, već trgovaca, zanatlija, slugu, putnika i onih koji svakodnevno prelaze
most i nose svoje male brige, poslove, svakodnevnicu i sudbine, a to sve podseća na svet
romana Na Drini ćuprija gde se kroz sudbine običnih ljudi otkriva prava priroda života.
Ćorkan je na margini, a simbolizuje svakodnevnicu jednog ljudskog bića kroz slabosti,
bez velikih planova. On ima potrebu da preživi dan, bude među ljudima, oseti život
makar kroz pesmu, pogled ili prolazni dodir sreće. Svakodnevnica koja nema početak ni
cilj, samo trajanje.
Život mu počinje bez oslonca, bez roditelja, imena koje ga određuje, mesta koje mu
pripada i takav ostaje. Odrasta prihvaćen samo onoliko koliko može da bude koristan ili
zabavan. Zato je njegova svakodnevnica nužnost. Radi sve što mu se kaže, nosi, čisti,
kopa, služi, danas jedno, sutra drugo, uvek isto u svojoj prolaznosti.
Dan mu počinje i završava se među ljudima, ali nikada sa njima. Tu je da zabavi i
nasmeje. Njegove grimase, pesma, nespretni pokreti deo su rutine kasabe, a vraćaju mu
smehom, bez topline.
Između rada i pijanstva, umora i potrebe da opstane javlja se potreba da veruje u ljubav,
drugačiji život i mogućnost da bude neko drugi. Njegova zaljubljenost u cirkusku
igračicu pokušaj je da izađe iz sopstvene svakodnevice.
Ali, svet u kome živi ne menja pravila.
Oni koji ga okružuju nastavljaju svoju igru. Danas šala, sutra podsmeh, uvek isti krug. I
kada mu nude snove o nekom dalekom poreklu ili bogatstvu, to nije izlaz, već još jedna
šala i podsmeh na njegov račun. On, vremenom, počinje da živi te tuđe, izmišljene priče
jer su one jedino što ima od stvarnosti.
Dani prolaze u istom ritmu kroz rad, lutanje, mehane, smeh drugih i baš u toj istoj
svakodnevnici bez velikih događaja skriva se njegova sudbina.
Kada stane na ivicu mosta nastavlja život koji je već živeo. Igra, izazov, potreba da bude
viđen drugačije, makar na trenutak. Hod po ivici je ludost i poslednji pokušaj da dostigne
lakoću koju je celog života gledao kod drugih.
Dok balansira između pada i opstanka, njegova svakodnevnica prestaje da se ponavlja
jer njegov život nikada nije bio niz velikih događaja, već uvek istih.
Upravo u tome leži njegova tragedija-ne u načinu na koji je umro, već u načinu na koji je
svakodnevno živeo.
6. kuća je prostor rada, rutine i životnih ponavljanja, svet u kome se čovek oblikuje kroz
svakodnevne obaveze, odnose sa kolegama i kroz usluge koje daje i prima. To je život
bez velikih scena, ali sa dubokim posledicama.
Kroz lik Ćorkana vidimo kako i oni na margini imaju svoju rutinu, svoje mesto u
zajednici i svoj način da opstanu uprkos svim težinama jer život ne čine veliki događaji,
već ono što se ponavlja iz dana u dan i uporno traje.
Ali, svet u kome živi ne menja pravila.