Jelena Mrnjavčević, u monaštvu poznata kao Jefimija, zauzima jedinstveno mesto u srpskoj srednjovekovnoj kulturi kao prva žena pesnik i kao ličnost koja je živela u samom središtu velikih istorijskih dešavanja.
Rođena je oko 1350. godine u vlastelinskoj porodici, kao kći kesara Vojihne, gospodara Drame, koji je bio ugledni vlastelin cara Dušana. Od najranijih dana bila je okružena politikom, obrazovanjem i vizantijskom kulturom koja je oblikovala njenu misao i izraz.
Znala je grčki jezik, kretala se u društvu učenih ljudi u crkvi, bila je talentovana vezilja. O izvrsnom obrazovanju i talentima svedoče njena dela književnosti i primenjene umetnosti koje je ostavila za sobom. Za sebe je poručila Psaltir 1370/71. godine što govori o njenoj velikoj ljubavi prema knjigama.
Udajom za despota Uglješu Mrnjavčevića, brata kralja Vukašina Mrnjavčevića, postaje deo jedne od najmoćnijih vladarskih porodica tog vremena. Njen život u Seru odvijao se u sredini gde je kultura imala gotovo istu težinu kao i politika. Međutim, vrlo rano je obeležen gubicima koji su ostavili trajni trag u njenoj duši.
Smrt oca, a potom i sina jedinca Uglješe izbrisali su svaki osećaj sigurnosti i pripadnosti. To je bila porodična i lična tragedija, trenutak u kome se svet kakav je poznavala nepovratno ruši.
I otac i sin joj počivaju u manastiru Hilandaru, u sabornom hramu posvećenom Vavedenju Presvete Bogorodice. Dečak je sahranjen u samom naosu, blizu svetog prostora, dok je njegov deda položen u priprati. Za Jelenu to sveto mesto ostaje nedostižno zato što joj kao ženi pristup nije bio dozvoljen. Ta nemogućnost da priđe grobu sopstvenog deteta čini da tuga nije samo gubitak, već i nemoć da se gubitku približi, da ga dodirne i isplače se na mestu gde počiva.
Sve što joj je ostalo jesu molitve i reči. U prostoru između odsustva i sećanja rađa se njen prvi književni glas. Svoju tugu utiskuje u mali diptih- dvokrilnu ikonu koja je pripadala njenom sinu i ona postaje njena unutrašnja ispovest. Ikona je ukrašena rezbarenim drvetom, srebrnim okvirom i ukrasima od bisera i poludragog kamenja. Jelena dodaje pozlaćene korice kao da svoj bol oblaže lepotom i čini ga dostojnim molitve.
Stihovi, urezani u srebru, glas su majke koja tuguje bez ograničenja, nemi razgovor sa izgubljenim detetom, Bogom, sopstvenom prazninom. Reči su pokušaj da se premosti daljina između živih i mrtvih, između majke i sina.
Nikada nije mogla da stane kraj njegovog groba, ali je urezala tugu i time stalno prisustvo hramu, kao večno kandilo koje se ne gasi, već treperi u polumraku hilandarskog hrama, pred likom Bogorodice. Njen bol je lična tuga i molitva koja prevazilazi vreme.
Jelenin udes se nastavlja. U Bici na Marici stradaju braća Mrnjavčevići, njen suprug i dever, a Turci zauzimaju grad Ser.
U 22. godini uzima monaški zavet, napušta dotadašnji život i dolazi u Srbiju, u Kruševac, na dvor kneza Lazara Hrebeljanovića kao monahinja Jefimija. Postaje veoma bliska kneginji Milici i jedna od najvažnijih ličnosti u duhovnom i političkom životu Moravske Srbije, posebno posle Kosovske bitke u kojoj gine knez Lazar i veliki deo srpske vlastele.
Tada nastaje Moljenije Gospodu Isusu Hristu, jedno od najznačajnijih dela srpske srednjovekovne umetnosti. Izvezla ga je zlatnim vezom na crvenoj svili na velikoj zavesi za carske dveri, najverovatnije izrađenoj u manastiru Ljubostinji, a potom prenetoj u manastir Hilandar, gde se i danas čuva. Nosi snažnu simboliku sa Hristom u središtu koji je okružen anđelima.
U donjem delu Jefimija je zlatnim i srebrnim nitima ispisala stihove na srpskom jeziku, ćirilicom. Oni su obraćanje kroz molitvu Hristu i Bogorodici Hilandarskoj kao skromni dar.
Pohvala knezu Lazaru nastala je 1402. pre Bitke kod Angore u kojoj se kao vazal borio despot Stefan Lazarević na strani Bajazita. U njoj Jefimija veliča žrtvu Svetog kneza i upućuje mu molbu za zaštitu njegovih naslednika i naroda. Izvezena je pozlaćenom srebrnom žicom na crvenom platnu i namenjena kao pokrov kneževoj glavi u manastiru Ravanica.
Jefimija je imala značajnu ulogu u državnim poslovima. Zajedno sa kneginjom Milicom učestvovala je u diplomatskoj misiji kod sultana Bajazita I, gde su nastojale da opravdaju despota Stefana Lazarevića koji je optužen za vazalno neverstvo i izdaju.
Kruna uspeha ove dve žene bila je prenos moštiju Svete Petke Trnovske u Srbiju.
Njen uticaj se osećao i u vaspitanju i oblikovanju mladog Stefana Lazarevića, kome je prenosila iskustvo, političku mudrost i osećaj za balansiranje između istočnih i zapadnih uticaja.
Smatra se da je svoje poslednje dane provela u manastiru Ljubostinja gde je i preminula početkom XV veka. Pred kraj života uzela je stroge monaške zavete i postala Jevpraksija. Sahranjena je u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice.
Iako se često ističe kao prva srpska pesnikinja, bila je mnogo više od toga-svedok i učesnik istorije, umetnica koja je ličnom bolu dala širu dimenziju i jedan od najvažnijih čuvara duhovnog i kulturnog identiteta u vremenu kada se taj identitet nalazio na granici opstanka.
Možda je njena najveća snaga upravo u tome što nije dozvolila da bol ostane samo bol.
U njenim vezovima i stihovima ima tuge, ali i dostojanstva, vere i nade da smisao može postojati i tamo gde se sve raspada.
Dela koja su ostala iza nje su most između prolaznog i večnog. Kroz njih, ona i dalje šapuće kao majka, kao žena, kao čovek koji je izgubio sve, ali je ipak pronašao način da ne nestane.