Kocka je prostor u kome čovek pregovara sa sudbinom jer veruje da se neizvesnost može prevariti upornošću, intuicijom ili osećajem za pravi trenutak. Međutim, što se dublje ulazi u taj svet, sve se više gubi granica između stvarnog i prividnog. Dobitak je potvrda moći ili sreće, a poraz prolazna greška koju će sledeći potez ispraviti. I tu prestaje rasuđivanje. Ono što je nekada bilo jasno postaje zamagljeno, a odluke donosi nada koja ne priznaje poraz. Kocka prestaje da bude sredstvo i postaje krug u kome čovek neprestano pokušava da povrati kontrolu, a sve je više gubi. Gubi novac, vreme i sposobnost da razlikuje istinu od privida i ostaje zarobljen u igri koja mu obećava slobodu, a donosi zavisnost i unutrašnju prazninu.
Milan Glasinčanin iz romana Na Drini ćuprija pokušava da u neizvesnosti igre pronađe zakon koji bi mu dao osećaj kontrole kroz rizik. Odrastao je kao sin jedinac, a nakon očeve smrti postao je jedini naslednik. Ipak, umesto mirnog života u najranijoj mladosti predao se kocki, kao da ga je nešto nevidljivo vuklo ka neizvesnosti i riziku. Nije birao ni vreme ni mesto. Ako u kasabi nije nalazio društvo za igru, odlazio je u druge gradove, samo da bi nahranio svoju strast. Kockao je uporno, bez predaha. Cele noći su prolazile u istom zanosu, između nade i gubitka. Nekada bi dobijao, nekada gubio, ali to nikada nije menjalo suštinu jer igra je bila važnija od ishoda. U kasabi je važio za veseljakа, čoveka lakog duha i nemirne prirode koji je kroz igru tražio više od dobiti. Tako je prolazio kroz život. Nije slutio da će doći trenutak kada će kocka postati prelomna tačka njegovog života.
Sudbonosni preokret u životu Milana Glasinčanina dolazi jedne noći kada se za stolom pojavio nepoznati stranac. Od trenutka kada je uzeo karte u ruke, stranac je dobijao bez izuzetka, sigurno, dok su ostali, jedan po jedan, odustajali. Samo je Milan ostajao.Vođen rizikom, jačim od razuma, izgubio je i poslednje što ima, na mostu. Baš na mostu, mestu koje spaja, ali i deli svetove njih dvojica igraju igru sa smrću. Novac, kuća, imanje, sve nestaje u nekoliko poteza. Tada stranac izgovara ponudu koja briše granicu između igre, ali i Milanovog života. Kada više nije imao ništa, Milan Glasinčanin založio je sopstveni život. U tom trenutku prestaje da bude kockar, a postaje čovek koji stoji na ivici, između postojanja i ništavila. Povlači kartu i dolazi do broja koji ga vodi u potpuno predavanje.
Njegov protivnik nije čovek, već sila koja ga vuče u prostor gde razum prestaje, a sudbina preuzima igru. Kada je trebalo da skoči sa mosta, zatvara oči i oseća ledenu prazninu, kao da već prelazi na drugu stranu. I baš u tom času oglašava se petao, razdvajaju se noć i dan, tama i svetlost. Trenutak se prekida, karte nestaju, novca nema, a Milan ostaje sam, ali ne i isti. Više nema povratka. Njegovo telo pada u groznicu, a duh ostaje rastrzan između onoga što je doživeo i onoga što drugi odbijaju da poveruju. Priča koju kasnije izgovara deluje kao bunilo, ali u njoj ostaje susret sa ponorom kao istina.
On je pao i prihvatio pad. U igri je tražio život, a našao granicu iza koje više nema ni igre ni spasa. Nema ni vere, a bez vere ostaje samo ogoljena duša, sa iluzijom, koja i dalje veruje u iluziju.