Numerološki broj 4 je jug Srbije. Kad smo na jugu, onda smo kod Bore Stankovića i njegovih junakinja koje drže svetove da se ne raspadnu.
Te žene nisu u knjigama kao pobednice, već su kao svedoci vremena koje ne nestaje. Život im je žrtva bez pobune, vera bez nagrade, ljubav bez priznanja i trag u pepelu koji ostaje kao nada da će nekad, negde, neko ipak umeti da vidi. Nešto…
Njihove sudbine se lome bez svedoka-numerološki broj 4.
Sofka iz romana Nečista krv je žrtveno jagnje jednog sveta koji se ne menja, već se njegova zla kob prenosi s kolena na koleno, kao kletva.
Baš kao kletva!
Ona svoju sudbinu nosi kao teret koji joj je uručen još pre nego što je umela da bira. Želi sigurnost, dom, pripadanje, ljubav. Njena čežnja je skromna, detinjasta-da bude nečija, ne kao stvar, već kao biće. Umesto toga, ona postaje sredstvo, broj u porodičnoj računici, žrtva tuđih ambicija.
Sudbina ili usud?
Lepota koja je krasi nije dar, već dug koji mora da se vrati. Sija da bi bila naplaćena. Ona je valuta kojom se trguje između muškaraca kao da je predmet jer ženska nežnost nema vrednost ako ne može da se pretvori u korist.
Patrijarhat ne pita Sofku šta oseća, već koliko vredi, kao imovina koja se daje, uzima, razmenjuje. Nosi težinu predaka, grehove kuće, dugove časti. Na njenim leđima stoje senke prošlih generacija, njihove greške, sramote i neostvarena nadanja. Sofka ispašta jer uvek najviše strada onaj ko ćuti i trpi.
Broj 4, Saturn, Jarac, ženski princip. Ne ruši kuće, ne pali mostove, ne diže pobune. Ne umire, ona se gasi čekajući…
Upravo u tom gašenju postaje simbol žene koja mora da bude stub koji drži kuću dok se sve raspada. Ne beži, već se ukorenjuje bez obzira što je koren u blatu.
Sofka je arhetip žene mučenice i žene temelja. Ona je ljubav koja nije pitana i telo koje nosi sudbinu porodice. Postaje svedok jednog sveta u kome se žensko ne pita, nego podnosi.
Nema nečistu krv.
Koštana iz istoimene drame je vatra koja ne sme da gori. Ona je telo, glas, pesma, mladost koja se suprotstavlja sudbini, zabrani, strahu od raspada poretka.
Strada zato što je previše jaka za tesan svet vranjanske sredine. Njena lepota i glas bude u muškarcima strast, nemoć i čežnju. Običaji, čast i poredak moraju da je slome da bi se sredina osećala sigurno.
Voli život pesmom, pokretom, pogledom, a svet malograđanske sredine ne može da podnese ženu koja budi želju, a ne može da je poseduje.
Koštanu gaze jer je istinita. Ona nema grehova, njena pesma otvara ono što su drugi davno zatvorili. Promašeni životi, udaje i ženidbe bez ljubavi, prohujali dani mladosti, sve u njenoj pesmi dobija drugu dimenziju i postaje lakše.
I Sofka i Koštana su žrtve porodice, ali i zajednice. Dok Sofka ćuti i trpi, Koštana peva i gori i zato mora da se ugasi.