U vremenu gde ženska individualnost gotovo da nije postojala, carica Elizabeta Bavarska Sisi nije pristajala da živi po pravilima dvora. Nije trpela okvire i nije pristajala da pripada.
Svaki korak joj je bio ispred svog vremena, bila je nedodirljiva, a suštinski sama. Nije se uklapala u kalup carice jer nije podnosila formalnosti koje su je gušile. Kruna je bila na glavi, ali nikada u srcu.
Mlada devojka slučajno postaje carica. U Beč je došla kao pratilja svoje sestre, namenjene caru, a sama je postala njegov izbor. To je bio početak života u kome su ljubav i brak značili ograničenja jer je pripadala vetru, putovanjima i sopstvenim mislima više nego dvoru i protokolu. Njena priča je priča o ženskoj slobodi koja se rodila prerano i zato ostala neshvaćena.
Nije vladala carstvom kao Franjo Josif, ali je kroz tišinu, odbijanjem da se potčini konvencijama i insistiranjem na ličnoj slobodi bila revolucionar koji je vodio svoju tešku revoluciju. Bila je carica svoga bića, vešto ga je potčinila samokontroli, ličnom preživljavanju i građenju svog identiteta, umesto da bude poslušna supruga, lojalna carstvu. Tražila je sebe i nije se obazirala na očekivanja drugih.
Putovala je svetom, bavila se sportovima, negovala telo i bežala od dvorskih pravila. Bila je carica, ali nikada figura na dvoru. Bavila se poezijom, jahanjem, putovala bez pratnje i protokola, često skrivajući svoj identitet. Odvojena od dece surovim dvorskim pravilima svoje svekrve, patnju za njima i nezadovoljstvo prenela je na ličnu, perfektnu brigu o sebi.
Sisi je, iako okružena slavom, bila sklona povlačenju. Usamljena vladarka, opsednuta svojim izgledom. Svakodnevno je češljala svoju dugu kosu, satima, držala stroge dijete i postove, vežbala, nije jela meso, ali je njime oblagala svoje lice. Ovo nije bio površan pristup sebi već sredstvo kontrole, jedini prostor u kome je bila gospodar svog života i kojim je stvarala distancu.
U jednom trenutku sve se više udaljava od dvora, supruga, pa čak i od sopstvene dece, ne iz hladnoće ili ravnodušnosti, već iz duboke, egzistencijalne pobune. To je bio tihi otpor celog njenog bića protiv apsolutističkog carstva koje je doživljavala kao tamnicu i sistema koji je gušio individualnost i pravo na sopstveni identitet.
Nije prestala da voli, prestala je da pristaje. Njeno povlačenje bilo je pokušaj da sačuva sebe u svetu koji je od nje tražio da se odrekne ličnosti zarad titule. Putovanja, samoća i distanca postali su jedini prostor u kome je mogla da diše.
Biti svoj u sistemu koji ne poznaje slobodu znači živeti između uloge i istine, krune i duše. Izabrala je dušu i tu odluku platila je cenom večite samoće.
Ubijena je u inostranstvu dok je bila na putovanju u Ženevi. Smrt je dočekala onako kako je živela-slobodna, izvan okova carstva koje je nikada nije prihvatilo.
Velika usamljenost svedoči o ceni koju plaćaju oni koji se usude da žive autentično. Previše slobodna za epohu, previše svoja da bi je bilo ko razumeo. Večni simbol onih koji biraju slobodu umesto pripadanja.
A kruna kao kruna. Tas na vagi između bola i moći.