Pluton je na ivici između života i smrti. Smrt je, kao kategorija postojanja, zastupljenija nego život. Iako se naizmenično smenjuju, smrt je češća na zemaljskoj kugli, nego samo rađanje. Kada se čovek nalazi na ivici života i smrti, počinje da razmišlja na način na koji do sada nije razmišljao. U takvoj situaciji se našao Ivan Galeb, glavni junak romana Proljeća Ivana Galeba.
Ivan Galeb leži u bolničkoj postelji, sumira svoj život i sve što je postigao do tada. U njegovoj glavi roje se brzo misli i osećanja. Smenjuju se događaji, likovi, lepo i ružno, san i java, život i smrt. Posle povrede, bolestan i iznemogao, misli da je život za njega stao.
Nemogućnost da svira, da radi ono što voli učinila je umetnikov život besmislenim i uzaludnim. Život mu više nije imao ni smisla, ni cilja. Iz bolničkog kreveta sve mu je izgledalo sumorno i uzaludno, a pred očima su mu naizmenično igrali život i smrt i nadigravali se. Činilo se da smrt ima prednost.
Mnogo je teških momenata u životu Ivana Galeba. Smrt dragih bića pratila ga je neprestano. Najpre otac, koga se i ne seća jer ga nije upoznao, zatim majka, pa baka i deka koji su ga odgajili, žena, prijatelj, kćer. Na kraju, u sebi umire i on sam kao umetnik jer ne može da stvara. U život ga vraća lepa bolničarka. Njena lepota, nesvakidašnja i neuobičajena, boji njegove sumorne dane. Osetljiva je, višeg reda i ne treba joj ništa drugo. Kao takva, retka je i dragocena jer nije nižeg reda i ne treba joj dopuna. U lepoti pronalazi želju za životom i način kako da izađe iz bolničke postelje.
Umetnički proces zanima Ivana Galeba jer veliki umetnik je i veliki čovek, spontan, neposredan. Vredno umetničko delo stvara se kad se izađe i iz samog sebe, i iz forme, a stavi na papir samo suština.
Izlazak iz bolnice je već, sam po sebi, pobeda života nad smrću. Ta igra je večita i traje. Mudar, iskren, beskompromisan životni vek ima i svrhu, ali i smisao. Kada obiđe taj takav krug, čovek nema potrebe da žali. Život je pobedio u igri koja, samo naizgled, nema pobednika.
Smrt je teška, strašna i crna, svuda oko Ivana Galeba. Prekida nit života izdahom i samo izdahom. On se boji, iskonski, kao svako ljudsko biće, onoga što je strašno i nepoznato. Priželjkuje smrt, obojenu veselim svetlim bojama, okupanu suncem.
Možda takva smrt nije teška i bolna? Možda se ne oseća kao jeza i propadanje?
U hvatanju za slamku spasa, govori o leku protiv smrti. Čovečanstvo ga je pronašlo i nije se umiralo. Ipak, ljudi su pretrpali zemlju i nije se moglo živeti. Pisac govori o potrebi za smrću jer, sa tog aspekta, čovek kao humano biće mora podneti žrtvu kako bi život nastavio svoj put i pobedio ono što deluje nepobedivo. Ali, ako čovek živi život sadržajno, ispunjeno, radi ono što voli, usrećuje druge ljude, koristan je sebi i drugima, živi život.
I tako prkosi smrti, smeje joj se u lice i baca joj osmeh kao izazov da bi je slomio. Ne, nikada ne može smrt da bude jača od ljubavi i želje za životom.
Ako se tome pridoda i nesebičnost u ustupanju svog mesta nekome ko tek stupa na ovaj svet, pobeda života je izvesna.