Jedno kretanje Saturna u odnosu na natalni Mesec-Sade sati

—Bože, da mi ozdravi majka! Ova priča se ne dešava samo u knjigama. U svom surovom, ogoljenom obliku dešava se, upravo sada, u životu mnogih od nas. Kada majci bolest bespoštedno oduzima snagu, odrastao čovek postaje sedmogodišnji mališan iz Bogojavljenske noći Svetozara Ćorovića koji se nalaktio rukom na kraj pendžera, nemoćan i uplašen pred mrakom koji se uvlači u sobu. Suočeni sa strašnim dijagnozama, svi mi preko noći zaboravimo na razum, statistike i hladne medicinske prognoze. Postajemo ogoljeni. Sve bolničke čekaonice, bledi hodnici, razgovori sa lekarima i neprospavane noći pored majčinog kreveta postaju onaj isti prozor sa kog se satima, još od ranog akšama(večernja molitva), napeto gleda u nebo. —Bože, da mi ozdravi majka! Dok se u bolničkoj sobi neka tiha svetlost bori sa smrću kao dečakova sveća, odrastao čovek-dečak sedi potpuno sam u svojoj nadi. Oko njega se smenjuju lekari i prijatelji, kao dečakova komšinica Ana koja svako jutro donosi ponude, a on čeka samo jedno-da se nebesa otvore. — Samo da panu još nekolike zvijezde, pa će se nebo otvoriti. U sebi, neprekidno, kao kad se uči lekcija, ponavlja naučenu rečenicu: —Bože, da mi ozdravi majka... samo da ne boli. Odbija da prihvati mrak. Dok joj bolesnoj i nemoćnoj tiho gladi obraz, veruje u čudo više nego u stvarnost jer pred odlaskom majke svaki sin ponovo postaje dete koje je spremno da do zore čeka na prozoru samo da bi je još jednom, lagano i sasvim lagano, poljubilo u široki rukav i sačuvalo njen san. Svanjava... Nebesa se otvaraju na najčudniji, najtužniji i najsvetliji način. Dečak u kratkom, varljivom snu pred zoru vidi svoju majku, ne više umornu i napaćenu. Vidi je zdravu, jedru, rumenu i veselu, baš onakvu kakvu je pamti iz onih najlepših, bezbrižnih dana detinjstva kada ga je nosila u naručju i pevala mu. A u tom snu ona ga grli toliko čvrsto da dečak vrišti od prevelike sreće. Buđenje donosi surovu stvarnost. Polako otvara oči i gleda u njen krevet, a ona leži mirna i lepa kao svetiteljka. Čudo koje je tako očajnički čekao cele noći gledajući u zvezde nebo je oćutalo. —Bože, da mi ozdravi majka! Ali, desilo se jedno drugo i mnogo veće čudo. Ona nije sama. Okružena je bezuslovnom, lavovskom ljubavlju svog sina. Ona zna da iza sebe ostavlja biće koje bi za nju pomerilo planine i preokrenulo nebo, samo da je moglo. —Bože, da mi ozdravi majka! Svi ćemo mi proći kroz ove najteže i najmračnije sate svoga života koji sadrže jednu veliku istinu-nijedna borba nije uzaludna i svaka suza ima smisao. Biti uz majku dok joj agresivna bolest polako krade sve, to je sveta Bogojavljenska noć. Možda ljudska ruka ne može da pobedi strašne medicinske prognoze i zaustavi neminovnost. Ali, prisustvo sina, njegova snaga i neizmerna ljubav uspevaju u onome što je ljudski najuzvišenije, a to je da majci oduzme strah, usamljenost i bol. —Bože, da mi ozdravi majka! Pred ljubavlju smrt uvek gubi svoju strašnu oštricu. —Bože, da mi ozdravi majka! Kada veliki Andrić piše iz tamnice, on ne govori samo o svojoj rešetki. On govori o onoj najtežoj, neraskidivoj niti koja vezuje majku i sina onda kada se između njih ispreči nemoć. Kada je isprečena nemoć, svaki udarac sudbine boli dvostruko. Patnja... Pati sin koji gleda majčin usahli život, a pati i majka koja u suzama ispraća sinovljevu borbu. Mala Andrićeva svetiljka svetli kao u Bogojavljenskoj noći. A tamo negde, u maloj sirotinjskoj kući na kraju mahale, treperi jedna sveća lojanica koja se bori sa smrću. Sa jedne strane je majka, a sa druge sin. Sin čeka da se nebesa otvore. Između Andrićevog zarobljenog sina i Ćorovićevog dečaka na prozoru nema razlike. Obojica stoje pred zidom koji ne mogu da sruše. Jedan ima samo svoj uzdah i rešetke... Drugi samo jednu jedinu želju koju je spremio za Boga: —Bože, da mi ozdravi majka! (Svetozar Ćorović, Pripovetke, Beograd, 1954.) ...Danas, kao i u svim teškim danima zatočenja, meni je žao svih ljudi, koji žive ove dane, onih koji čine zlo jednako, kao i onih koji ga snose, žao mi je i sebe i snage koja čili, ali najviše i najteže mi je žao majke. Žao mi je majke moje i njenih zaludnih bolova, muka i nadanja....Tebe boli moja patnja i daljina, a mene Tvoja neizvesnost, dok sjediš kraj male svjetiljke. Veže nas krv i bol i svaki me udarac boli dvostruko, jer pada i po Tvom srcu...Ti nemaš šta iznijeti do sirotinjsko srce i stare ruke s tragovima rada i bezglasne suze;ali Ti plači i moli, majko, jer ko da me izbavi, ako ne teška suza Tvoja na božjem dlanu? A ja Te pozdravljam u muklim noćima uzdahom, a jutrom po suncu što zlati moje teške rešetke i u isti čas sja Tebi na bijeloj kaldrmi naše avlije! ( Ivo Andrić, Ex ponto, Beograd, 2010.)