—Ćutanje je teško samo onima koji ne misle.
Ivo Andrić
Ćutati, ćutim, ćutanje
Esej o ćutanju Isidore Sekulić zaustavlja svakodnevnicu. Na prvi pogled samo odsustvo govora, a zapravo posebno duhovno stanje u kome čovek postaje najbliži sebi.
—Ćutati, ćutim, ćutanje.
(Velika je stvar ćutanje, Isidora Sekulić)
U razgovoru sa ljudima govorimo, objašnjavamo, dokazujemo, raspravljamo. Kada ostanemo sami sa sobom, nastupa sasvim drugačiji prostor gde reči više nisu dovoljne.
Ćutanje je zagonetnije čak i od sna. San nas odvodi u svet slika koje često ne razumemo, a ćutanje na mesto gde slike nestaju. Ostaje samo svest. Čovek više nije ograničen. Granice prestaju da postoje i ostaje prostor beskraja.
Nije svaka tišina ćutanje. Možemo sedeti potpuno nemi, a u nama besni bujica misli, planova, strahova, uvreda i osveta. Takva tišina je šapat koji ostaje na površini čoveka.
Nasuprot je duboko ćutanje u kome čovek dolazi do svoje duhovne suštine.
Postoje istine koje se ne mogu izgovoriti. Reči mogu biti lepe, precizne i snažne, ali nikada nisu jednake onome što zaista osećamo ili spoznajemo.
—Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati.
(Velika je stvar ćutanje, Isidora Sekulić)
U jednoj rečenici nalazi se čitava filozofija ćutanja, prostor u kome nastaje ono što reči više ne mogu da nose.
Ćutanje ne stari i toliko je moćno jer daje mislima vreme za odluke koje ne treba da ubeđuju nikoga ni u šta.
Onaj ko duboko ćuti postaje moćan u vaseljeni. Ćutanje je unutrašnja snaga čoveka koji nije rob neprekidne potrebe da govori, nije zavisan od tuđeg odobravanja, ne oseća obavezu da svaku misao odmah pretoči u reči. Njegova snaga je sabranost.
Živimo u vremenu u kome se od čoveka očekuje da stalno nešto govori, komentariše, objavljuje i reaguje. Društvene mreže ukinule su prostor tišine. Često se stiče utisak da vredimo samo onoliko koliko smo prisutni u javnom prostoru. U takvom okruženju ćutanje se pogrešno tumači kao slabost, nezainteresovanost ili nedostatak stava, a upravo je suprotno.
Nije teško govoriti. Teško je ćutati dovoljno dugo da bismo čuli sebe.
—Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.
(Velika je stvar ćutanje, Isidora Sekulić)
Koliko je reči izgovoreno u ljutnji koje su kasnije morale biti oplakane? Koliko je sukoba nastalo zato što je odgovor stigao pre razumevanja? Manje bismo žalili kada bismo ćutanje stavili ispred govora, a ne iza njega.
Ćutanje je najdublji oblik komunikacije. U njemu čovek razgovara sa sopstvenom savešću. Ono je prostor u kome sazrevaju misli, osećanja i istine koje nijedan jezik ne može potpuno da izrazi. Zato, najveće spoznaje dolaze u trenucima kada sve utihne.
Menjaju se jezici, stilovi i generacije, ali potreba čoveka da pronađe unutrašnju tišinu ostaje ista. Možda je najveći paradoks upravo u tome što ćutanje govori više nego hiljade izgovorenih reči. Ono ne traži slušaoca, ne traži dokaz i ne traži potvrdu. Dovoljno je da ga čovek istinski doživi jer tada ono postaje govor duše.
—Ćutati, ćutim, ćutanje.
Velika je stvar ćutanje.