Južni Mesečev čvor u Lavu i pozornica koja postaje lomača za ego

Izlazak pred oči javnosti donosi sudbinski preokret koji nas primorava da zakoračimo pod surova svetla pozornice. U tom trenutku više nema uzmicanja da se preuzme potpuna odgovornost za sopstveni put i sudbinu ljudi koji se na nas oslanjaju.  Međutim, ta ista javna pozornica krije opasnu zamku. Svako istupanje, vođeno isključivo ponosom, sujetom ili željom za aplauzima osuđeno je na surov pad i gubitak. Vođa u takvim trenucima mora da istupi otvorenog srca, spreman na ličnu žrtvu jer, u suprotnom, svetla te iste pozornice postaju lomača za  njegov ego.  Arhetip ponosnog vladara koji mora da stupi na istorijsku scenu, a da, pritom, gubi sve ono što je hranilo njegov društveni status i ponos oslikava lik kneza Iva od Semberije.  Ivan Knežević-Knez Ivo od Semberije bio je ugledan obor-knez bijeljinske nahije i jedan od najvećih simbola požrtvovanosti u srpskoj istoriji. Njegov ključni istorijski trenutak odigrao se 1806. godine kada je celokupno porodično bogatstvo i imanje dao  Turcima kako bi od ropstva otkupio stotine jadnih ljudi, zarobljenih i poteranih preko Drine. Time je svesno žrtvovao svoj visoki društveni status i bogatstvo zarad višeg, humanog cilja.  Kada Kulin kapetan na čelu turske vojske kroz Semberiju povede ucveljeno, prebijeno srpsko roblje, knez Ivo je izbačen na javnu pozornicu, ogoljen pred očima čitavog svog naroda koji u njega gleda kao u jedinu slamku spasa.   U tom trenutku nema luksuz da se sakrije iza izgovora ili ćutanja.   Svetla moralne pozornice uperena su pravo u njega. Istupiti napred nije pitanje izbora ili želje za slavom, već  sudbinski potez koji od njega zahteva da preuzme apsolutnu  odgovornost, bez pogovora, za živote onih koji nemaju nikog drugog osim njega.  Da bi otkupio utamničene i vratio im slobodu, knez Ivo donosi odluku koja u potpunosti lomi i briše njegov stari identitet.   Daje svoje suvo zlato, rasprodaje plodna imanja, poklanja svoje rasne konje i žrtvuje decenijama građeni  porodični ugled i imetak.  Najteži ispit za čovekov ego je trenutak u kojem sa trona moći silazi dobrovoljno, korak po korak, svesno birajući sopstveno uništenje.   Ivo spasava svoj narod od ropskih lanaca i obezbeđuje sebi mesto među besmrtnima, ali cena koju za to plaća je ogromna. Uništen je i materijalno opustošen jer je rasuo porodičnu tekovinu radi višeg, božanskog i humanog cilja.  Ovo je najuzvišenija lekcija o istinskom vođstvu. Samo pravi vladar je spreman da svoju krunu baci u blato. Miris čiste savesti vredniji je od svakog lažnog sjaja i prolaznog aplauza čaršije.  A kad se pred nama otvori naša lična pozornica, a ponos nas povuče da zaštitimo svoj status, ugled ili komfor, setimo se Ivana Kneževića, kneza Iva. Zakoračimo pred reflektore sopstvenog života otvorenog srca i zapitajmo se da li smo spremni da izgubimo ego kako bismo konačno pronašli ono najljudskije u sebi.  Samo u ovom slučaju pozornica nije lomača jer ega nema.  Njegovo odricanje od materijalnog sjaja i društvenog položaja zarad slobode naroda trajno je inspirisalo srpsku  kulturu.   Filip Višnjić ga je opevao u epskoj pesmi, Branislav Nušić je napisao pozorišnu tragediju, a Isidor Bajić je 1911. godine na osnovu tog teksta komponovao prvu srpsku nacionalnu operu Knez Ivo od Semberije.