Jedan Merkur u Vodoliji u konjukciji sa Plutonom-statistika i broj

Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečanstva. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu... ...U kakvu vrstu ide život ličnosti što ćemo je pesnički nazvati "čovekom koji je jeo smrt", administrativno obeležiti kao građanina Jean-Louisa Popiera, a upoznati blagodareći mojoj idiosinkraziji prema zvaničnoj istoriografiji... Pekićev Čovek koji je jeo smrt govori o državnom činovniku Popijeru u vreme Francuske revolucije. On je komšija koga retko srećemo, prolaznik ili kolega sa posla čiji život izgleda sasvim obično. Oko njega padaju glave i ispisuje se istorija, a on u tišini radi nešto što je nezamislivo i postaje heroj za koga niko ne zna. Francuska revolucija je događaj koji je podjednako gutao i svoje neprijatelje i sopstvenu decu. Jedina zakonska presuda bila je smrt ili oslobađanje, a giljotina je radila bez predaha. Život pojedinca bio je jeftiniji od lista papira na kome je bila ispisana njegova optužnica. Sve je bilo samo statistika i broj. Baš tu, u zagušljivoj Palati pravde, sedi i radi Žan Luj Popijer, običan, neprimetan činovnik. Njegov svakodnevni posao bio je dosadan i jeziv. Prepisivao je presude i spremao spiskove za gubilište. ...Popier je, kao što se vidi iz Priznanice dugovanja, priložene uz Dokument 3, imao rukopis kakav je Revolucija iziskivala: puritanski oštar, rimski jasan, patriotski čitak, lišen kitnjastih digresija rojalističkih povelja. Ortografija mu je bila nalik gotskim crkvama, svedenim na konstrukciju šiljatih stereometrijskih oblika, najpribližnija sankilotskom koplju... ...Posao mu je bio jednostavan. U Protokol je zavodio presude kako su padale i predavao ih činovniku koji je sastavljao spisak za pogubljenje. Spisak je istog dana poveravan dežurnom članu Tribunala. Ovaj ga je odnosio u Conciergerieju, nadgledao prozivku osuđenika i pripreme za smaknuće, ograničene na rezanje dugih kosa i širokih okovratnika, pratio u zatvorenim kočijama njihove taljige do gubilišta, i kad bi im glave padale u slamu ispod giljotine, kad bi u narodnom žargonu, "u vreću kinuli", njihovu presudu na licu mesta svojim potpisom pretvarao u umrlicu... Najpre su stradale samo aristokrate, a kada ih više nije bilo, ubijani su ostali ljudi, bez ikakvog reda i smisla. Optužbe su bile i smešne i besmislene. Taj apsurd koji je je izjednačavao i krive i nevine u Popijeru je probudio otpor prema sistemu smrti i on je doneo opasnu i hrabru odluku-spasiće bar jednu osobu dnevno. Bukvalno je jeo smrt-žvakao je i gutao delove presude onih koje je odabrao da žive. Imao je i on svoju unutrašnu golgotu. ...Desnom rukom zavodeći presude u Protokol, Popier je levom od ukradene otkidao parče po parče, smotreno parčad u usta trpao i, pošto bi ih pod jezikom ovlažio, gutao ih je, pa ruku pod kaput po nov zalogaj vraćao. Borio se Popijer sa ogromnim strahom od giljotine, ali i sa sopstvenom savešću. Postao je neko ko presuđuje ko će živeti, a ko umreti i tako dobio božansku ulogu koja mu po pravu nije pripadala. Mučile su ga strašne dileme. Na osnovu čega da odabere ovog ili onog? Ko zaslužuje život, a ko giljotinu? I, na kraju, ko je on da deli pravdu u svetu gde odavno pravde nema? Želja da čini dobra dela pretvorila se u nepodnošljiv teret. Propada fizički, bledi i savija se pod težinom svakodnevnih, nemogućih izbora. Svako pomilovanje koje je doneo jedenjem presude otkinulo je deo njegove duše. ...Izbor presude koja će se progutati nije uvek bio jednostavan. Ukoliko su upornije i okrutnije uništavani, neprijatelja je bilo sve više...Sve su krivice izgledale i podjednako male, podjednako besmislene, podjednako nepravedne. Većina je imena dopuštala nadu da preživljavanje presude niko neće primetiti. Čiju presudu za gutanje izabrati? ...Popier je besane noći provodio o nemogućem izboru razmišljajući. Nije li pogrešio? Da li je valjalo bogaljevu presudu pojesti, a staricu na giljotinu poslati? U reči poslati muka je i počivala. Proizilazilo je nekako da ljude na giljotinu on šalje. U svakom slučaju, onog od dvoje osuđenika čiju je presudu mogao pojesti, a pojeo je nije... Vreme prolazi, a Popijer se menja i mentalno i fizički. U jednom trenutku prestaje da vaga i oslanja se isključivo na svoj instinkt. Više nije pogrbljeni pisar. Hoda ponosno, a iz njegove pojave zrači neobjašnjiva snaga. U društvu koje je sišlo s uma čovek koji je gutao presude postao je jedini zaista razuman i slobodan pojedinac. ...Nestaju zgrbljena, kamilja leđa, po kojima se u sudskim hodnicima prepoznavahu pisari. Kratkovide oči, upropašćene lojanicom, dobijaju naočare metalnih okvira, okruglih okana, i hladnu oštrinu unutrašnjeg pogleda, sposobnog da prodre i tamo gde pravi ostaje bespomoćan. I ranije je bio povučen, uzdržan. I sada je. Samo na drugi način. Dok je pre preobražaja zakopčan bio kao neko ko osim nemoći nema šta da krije, sada je to kao neko ko moć neće da pokazuje. Neće da pokazuje, ali je poseduje. Poseduje i oseća. Svim svojim bićem... Popijerov sistem funkcionisao je bez greške do trenutka dok čovek kojeg je Popijer spasao i pojeo njegovu smrt, umesto da pobegne i ćuti, nije počeo javno da kuka zato što nije pogubljen zajedno sa drugima jer je to silno želeo. Upoređivanjem spisa došlo se do Popijera koji je uhapšen i osuđen na smrt. Njegovu smrt nije imao ko da pojede. Krug se neumoljivo zatvara. Popijer je stao na gubilište, pred giljotinu od koje se plašio, a istovremeno želeo da vidi tu napravu smrti izbliza. U njemu nije bilo straha. Nije drhtao. Mirno se vratio na početak, tišinu i neprimetnost. ...Jean-Louis Popier ništa nije zapažao. U modrom žaketu, pod urednom, plavom vlasuljom osluškivao je svirku daleke frule i kratkovidim očima, kroz okrugle naočare, posmatrao je kako mu se s Place de la Révolution približava giljotina. Bio je u pravu. Ličila je na vreteno. Jedan čovek ne može da promeni svet. Ipak, iako se površina vode smirila i ne deluje da se bilo šta dogodilo, iza njega ostaje neizbrisiv trag u vremenu. Žan Luj Popijer je ličnost koja je zabeležena tek u nekoliko prašnjavih, nebitnih dokumenata koje niko ne čita. Ali, životi onih koje je spasao govore mnogo-i u najstrašnijim vremenima čovek uvek ima izbor. Može da izabere da bude nemi posmatrač, a može svojim delima, u tajnosti, da pokuša da spasi svet. Ne znamo da li je Popijer zaista postojao ili nije jer se njegov život odvija u realnom vremenu revolucije i ličnosti na položajima koje se spominju nisu izmišljene. U tom prostoru između dokumenata i mašte pisac je stvorio junaka koji je toliko ljudski stvaran da mu istorija, čak i ako je izmišljen, duguje postojanje. Morao je postojati neko sličan njemu da bi čovečanstvo preživelo sopstveno ludilo. ...Istorijski izvori tvrde da je tog dana, 10. Thermidora (28. jula), godine 1794, s Robespierreom giljotinirano 104 osuđenika. Ova priča veli da ih je bilo 107. Broj su popunili građani – Jean-Louis Popier, koji je jeo smrt, Arnoussé, koji je voleo raj i Chaudet, koji je umro nevin. Zašto ih nema na spisku za pogubljenje, a pogubljeni su, objasniti se ne može. Iz istih razloga biće, iz kojih je nama toliko vremena trebalo da objasnimo zašto su drugi ljudi na smrt osuđeni, a ipak nisu umrli. (Pekić, Borislav, Novi Jerusalim, Laguna, Beograd, 2012.)