Ivo Andrić nije bio jedan od pisaca čija je reč poletna i lepršava. Nije bio jedan od njih. Njegov genij isklesan je od drugačijeg, težeg materijala, iz tišine, oskudice, trpljenja i rane melanholije koja se uselila u njegovu dušu pre nego što je naučio da govori.
Životni i stvaralački put pisca verni su svedoci specifične emotivne arhitekture koja nije rasla u raskoši, već se branila uzdržanošću, hladnoćom i podizanjem bedema prema svetu koji nanosi bol.
Teške drumske sudbine u njegovim delima možemo razumeti samo ako se vratimo na sam početak, u hladne senke njegovog detinjstva, gde je trauma oblikovala čoveka koji će celog života više posmatrati nego što će govoriti.
Ili više pisati, nego govoriti.
Detinjstvo mu je bilo obeleženo oskudicom. Smrt oca Antuna od tuberkuloze bila je porodična tragedija i trenutak koji je u potpunosti izbrisao materijalnu i emotivnu sigurnost iz njegovog života. Ostati sa majkom Katarinom u apsolutnom siromaštvu sarajevske mahale značilo je rano odrastanje i svest o tome da je svet neprijateljsko mesto gde se sve plaća prevelikom cenom.
Suočena sa nemaštinom i nemogućnošću da sama prehrani dete, majka donosi odluku koja će ostaviti neizbrisiv trag na Andrićevoj duši. Odvodi ga u Višegrad i poverava na čuvanje svojoj zaovi i njenom mužu koji nisu imali dece.
Iako su tetka i teča prema njemu bili blagonakloni, trauma odvajanja je u svesti deteta ostala zauvek prisutna.
Andrić uči najtežu životnu lekciju-sopstveni krik i čežnja za majkom moraju se potisnuti zarad pukog preživljavanja.
Emocije postaju luksuz koji donosi patnju, pa ih je zaledio i povukao u najdublje slojeve bića.
Boravak u Višegradu, u kući na samoj obali Drine, postao je scenografija za čitav Andrićev budući rad. Sa prozora te kuće dečak je svakodnevno posmatrao nepomični, kameni most – ćupriju. Most je postao njegova prva velika fascinacija i ogledalo njegove unutrašnjosti.
Kamen je večan, hladan i nepomičan. On trpi vekove, vojske, poplave i ljudske sudbine, a ostaje nepromenjen. Reka koja teče ispod njega simbol je vremena, prolaznosti i neuhvatljivih ljudskih emocija.
Njegov senzibilitet se već tada trajno vezuje za ono što odoleva, ćuti i napravljeno je od tvrdog materijala jer je dete, umesto da se igra sa vršnjacima, sate provodilo u nemom dijalogu sa kamenom i rekom.
Kada se kasnije vratio u Sarajevo kako bi nastavio školovanje, Andrić ponovo deli svakodnevicu sa majkom Katarinom. Međutim, to više nije bio bezbrižan povratak u naručje roditelja.
Njegova majka je bila žena mučenica, tkalja u fabrici ćilima, slomljena teškim radom i životnim udarcima. Kroz figuru svoje majke Andrić je rano spoznao sudbinu žene na Balkanu. To je slika trpljenja bez žalbi, utanja pod teretom i odricanja.
Vezanost za majku bila je duboka odanost, protkana stalnim, prigušenim osećajem krivice. Gledajući majku kako se troši da bi njemu obezbedila obrazovanje, ozbiljnost prema životu postaje njegov genetski kod. Ljubav u njemu neraskidivo je povezana sa žrtvom, dugom i tugom. Njena figura ostaće mera za sve buduće odnose.
Andrićev ljubavni život bio je obavijen velom stroge diskrecije, asketizma i dugog, mučnog čekanja. Čovek koji je u detinjstvu naučio da bliskost donosi gubitak, celog života se plašio potpunog emotivnog predavanja. Radije je birao bezbednu distancu nego rizik od ponovnog emotivnog sloma. Njegove ljubavi bile su platonske, tajne, često sklonjene u okvir nemogućeg.
Najbolji dokaz za to je njegova višedecenijska ljubav prema Milici Babić, kostimografkinji i supruzi njegovog prijatelja. Godinama je ta ljubav živela isključivo kroz suzdržana pisma, poglede i čežnju sa bezbedne udaljenosti. U tom dugom, mučnom periodu, nije imala pravo na krik, na zagrljaj, niti na javno postojanje. Povukla se u lavirinte pisane reči.
Kada se čitaju njegova pisma upućena Milici, ne postoji strastveni ljubavnik, već duboko usamljeni hodočasnik koji obožava svoj ideal sa bezbedne, ali hladne distance.Ta pisma su hronika jednoličnih dana, diplomatskih putovanja, sivih hotelskih soba i beskrajne samoće. U njima često piše o vremenu koje neumoljivo teče, o svom narušenom zdravlju, o umoru i sivilu svakodnevnice, a između redova provejava tiha, zaleđena čežnja.
Hronika jednoličnih dana.
Svesno je osudio sebe na ulogu večitog posmatrača tuđe sreće. Pisma su svedočanstvo o čoveku koji se plaši da poseduje ono što voli jer posedovanje sa sobom nosi rizik od gubitka.
Tek u svojim kasnim šezdesetim godinama, nakon što je Milica ostala udovica, Andrić stupa u brak. Dobio je ono što želeo kada su prošle decenije čekanja, ispitivanja, odricanja i discipline.
Njihov zajednički život bio je miran susret dve duše koje su se našle tek na zalasku sunca, kada su oboje već bili umorni od nošenja sopstvenih oklopa. Kada je Milica preminula u Herceg Novom 1968. godine, Andrić se ponovo vratio u svoju apsolutnu, kamenu usamljenost. Njegovi poslednji zapisi svedoče o čoveku koji hoda kroz prazne sobe, svestan da je krug patnje i samoće koji ga je pratio od kolevke sada konačno zatvoren.
Lični udesi, hladnoća doma u ranom detinjstvu i emotivna oskudica prelili su se na njegovo književno delo, stvarajući likove koji nose onaj isti težak, unutrašnji oklop koji je nosio i njihov tvorac.
Rajka Radaković, Gospođica, najradikalniji je primer ljudske izolacije i emotivne zaleđenosti. Njen lik je studija o tome kako strah od sveta i siromaštva može da uništi svaku ljudskost. Škrtost koju gaji je i materijalna i emotivna. Njeno srce je rezervoar hladnoće, podignut kao odbrana od spoljašnjeg sveta koji doživljava kao večitu pretnju.
Devojčica koja je na samrti svog oca primila strašan zavet da podredi ceo svoj život štednji i odbrani od sveta ljubav, saosećanje i toplinu pretvara u opasni luksuz koji vodi u propast. Umire sama, u mraku, stiskajući u ruci bezvredne stvari. To je dokaz da se iza oklopa odricanja na kraju nalazi samo praznina.
Prokleta avlija je vrhunac teskobe. Ljudske duše su zatvorene unutar zidova koji guše, prepuštene trpljenju u tišini. Fra Petar, Ćamil, Haim i Zaim, svi su oni ostrva u moru izolacije. Njihovi razgovori su monolozi usamljenika koji očajno pokušavaju da ostave trag u pesku pre nego što ih proguta zaborav.
Zatvor pod nadzorom Latif-age Karađoza postaje stanje svesti i spoznaja da je svaki čovek, samim tim što je rođen, već osuđen na tamnicu sopstvenog bića iz koje nema bega.
Kroz lik epskog junaka, Alije Đerzeleza koji pati zbog nedostižnih žena, Andrić razbija mit o snazi. Đerzelez je spolja džin na moćnom konju, strah i trepet drumova, a u sebi nesigurno, ranjeno dete koje očajno čezne za toplinom i bliskošću. Svaka žena koju poželi ostaje izvan njegovog domašaja.
Njegova tragika je u tome što je uvek sudbinski zakasnio ili pogrešno razumeo situaciju. Ostaje večiti prolaznik i čovek koji biva odbačen i ismejan čim pokuša da spusti svoj borbeni štit i pokaže ranjivost.
Na Drini ćuprija donosi kaleidoskop likova, pogođenih udesom sudbine.
Radisav, koji je pokušao da se suprotstavi mašineriji kamena i moći, a ostao samo nemi spomenik, ostavljen da polako umire dok svet oko njega nastavlja da teče.
Nesrećna Fata Avdaginina koja je skočila sa mosta u ambis zbog povređenog ponosa.
Lotika, sposobna žena i preduzetnica koja godinama drži hotel i izdržava brojnu rodbinu da bi na kraju doživela potpuni nervni slom kada se njen svet sruši pod naletom rata.
Milan Glasinčanin koji zbog kocke završava kao ljudska ljuštura, rano ostareo, zaleđen u sopstvenom stidu i nemogućnosti da nađe svoje mesto pod suncem. Njegov život na mostu postaje hodanje kroz sopstvenu senku.
Ćorkan, luda kasabe, pleše između života i nestanka. Taj ples na ledu i kamenu je metafora njegove sudbine. Celog života je na ivici, potpuno sam, a njegova patnja je drugima samo zabava.
Svi oni dele istu sudbinu. Njihove privatne tragedije odigravaju se u senci večnog, nemog kamena koji ne mari za njihove suze. Pate sami, okrenuti zidu, svesni da im niko ne može pomoći da ponesu svoj teret.
Jedna stara mudrost kaže da vreme ne oprašta onome što se uradi bez njega, ali duboko poštuje ono što se stvara polako, uz odricanje. Andrić nije tražio brze uspehe, niti je svoju patnju trošio na jeftinu patetiku.
Decenijama je ćutao, posmatrao i klesao svoj talenat u tišini. Kada je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, to je bio trijumf njegovog talenta i kruna jednog strpljivog, mudrog života koji je naučio kako da sopstveni udes transformiše u trajnu vrednost.
Zaleđena suza iz detinjstva pretvorila se u blistavi kristal vrhunske umetnosti.
Ivo Andrić je dokazao da se iz najdubljeg siromaštva i emotivne izolovanosti može sagraditi most koji prevazilazi vekove, hladan na dodir, ali večan u svojoj arhitekturi.
Naš Nobelovac!