Jan Vermer, jedan od najznačajnijih holandskih slikara, majstor svetlosti i ravnoteže. Rođen u Delftu, u građanskoj porodici trgovca umetninama i ugostitelja, rano je došao u dodir sa svetom slikarstva. Godine 1653. postao je član ceha Svetog Luke, što mu je omogućilo da samostalno potpisuje i prodaje svoja dela. Iste godine oženio se i sa svojom ženom Katarinom zasnovao veliku porodicu.
U umetnosti je gradio prepoznatljiv stil.
Stvarao je sporo i danas mu se pripisuje oko 35 sačuvanih slika. Iako je za života bio cenjen i njegove slike dostizale visoke cene, nakon smrti porodica je zapala u finansijske teškoće, a njegovo ime je vremenom gotovo zaboravljeno. Ponovo je otkriven tek u 19. veku.
Danas se smatra majstorom savršene kompozicije. Posebno je poznat po upotrebi skupocenog ultramarina i po fascinaciji optikom. Među njegovim najpoznatijim delima su Mlekarica, Žena u plavom koja čita pismo, Pogled na Delft, Devojka sa bisernom minđušom.
Devojka sa bisernom minđušom i žena koja ne traži pažnju, ali je zauvek zadržava.
Tamna pozadina slike stvara osećaj nepoznatog (9). Tišina iz koje izranja lik kao vizija i lice devojke koje obasjava svetlost kao prosvetljenje. Pogled joj je zaustavljen između reči i ćutanja.
Uzvišena umetnost (9) privlači poglede, ali ne otkriva sve, ostavlja prostor za slutnju. Biserni sjaj (6) na njenoj minđuši postaje simbol duše (2), čist i nedokučiv.
Ko je ona? O čemu misli? Hoće li progovoriti? Tajna ostaje neotkrivena kao prisustvo koje traje, a nikada se potpuno ne razotkriva (9).
Devojka stoji između svetla i senke i u toj neizrečenosti leži njena snaga.
Broj 2 je intuicija, nežnost i pogled. Devojka ne govori, ali njen pogled govori sve, bez nametanja. Gleda nas i osluškuje. Simbol je emocije, prisutnosti i ženstvenosti (2).
Njen pogled je poziv na bliskost.
Nežnost se primećuje u linijama obraza, u poluotvorenim usnama koje žele nešto da kažu, ali biraju tišinu. Njena ženstvenost ne mora da se dokazuje, ona postoji sama po sebi.
Broj 6, biser, nosi čitavu ravnotežu između tog unutrašnjeg sveta duboke umetnosti koji savršeno sija kao da se stidi. Ne blista, svetluca iznutra, kao da čuva neku tajnu(9).
Simbol je čistote i lepote koja nastaje iz iskušenja, ravnoteže, suza koja se nije otkotrljala, misao koja je ostala neizgovorena.
Biser nastaje u tišini školjke, iz zrna bola koje se polako obavija slojevima strpljenja. Zato je njegova lepota mirna i dostojanstvena jer podseća da prava vrednost dolazi iz dubine umetnosti(6–9).
Svetlost dodiruje njegovu površinu kao da govori da je istinska lepota u onome što smo preživeli. U njemu živi more, ali i tišina dna, večna, nedodirljiva i tajanstvena kao dubine, skrivene, a večne.
Dubina traži da zaronimo ispod vidljivog(0). Dragocena je jer je retka. Zato je prava umetnost linija između ovog i onog sveta.
Devojka je simbol duše. Pogled koji upućuje ne traži odgovor, ali nas podseća na ono što smo zaboravili o sebi.
Sve što vidimo – nežnost, stid, radoznalost, snaga postoji u svima nama, samo je često skriveno ispod straha i razuma.
Svetlost koja nas čini živima ne dolazi spolja. Ona je tu, u pogledu…
Devojka nas ne posmatra samo, nego nas i podseća ko smo, devojka sa bisernom minđušom– 269.