Samo jedna…
I sukob između želja i stvarnosti i spremnost da često idemo protiv sebe zbog sopstvenih iluzija. Mopasan, Oglica i Matilda Loazel ukazuju na unutrašnji nemir osobe koja nije zadovoljna svojim položajem i teži životu iznad svojih mogućnosti.
Matilda svoj društveni status doživljava kao veoma nepovoljan, skoro kao tragediju, ali on to nije. Rođena je u skromnoj činovničkoj porodici, ali ne vidi sebe kao deo tog sveta. Duboko veruje da pripada višem društvenom sloju, bogatima i uglednima.
Raskorak između stvarnosti i slike o sebi postaje izvor odromnog nezadovoljstva i ogorčenosti. Ne prihvata svoj život onakvim kakav jeste, već ga doživljava kao nepravdu. Konstantno ima osećaj da su joj uskraćeni luksuz, pažnja i divljenje koji joj po pravu pripadaju. Smatra da su lepota i šarm dovoljni da prevaziđe granice svog porekla.
Brak sa skromnim pisarom nije izvor sigurnosti i stabilnosti, već sve ono što nije želela. Dok njen muž pronalazi zadovoljstvo u jednostavnim stvarima, ona u njima ne vidi nikakvu vrednost. Njegova radost joj deluje beznačajno i bledo jer ne odgovara njenim visokim očekivanjima.
Oni žive dve potpuno različite stvarnosti. Ono što je njemu dovoljno i prijatno, za nju je podsetnik na sve ono što joj nedostaje. Praznina nije iz oskudice, već zbog neispunjenih ambicija. Ne može da pronađe zadovoljstvo u svakodnevnim stvarima jer želi veće, lepše i raskošnije. Tako joj sopstveni život postaje bezvredan.
Ona želi život koji će biti primećen, cenjen i predmet zavisti drugih. U njenim mislima smenjuju se raskošni saloni, bogate večere i trenuci kada je u centru pažnje i divljenja. Takve slike su njen paralelni svet u kome ona pronalazi privremeni mir.
Njena patnja ne bi prestala čak ni kada bi joj se okolnosti poboljšale jer je problem u njenom ličnom nezadovoljstvu. Upravo to nezadovoljstvo će postati pokretač svih njenih problema.
Pozvani su na bal, a ona je u agoniji jer nema odgovarajuću haljinu. Muž žrtvuje novac koji je čuvao za kupovinu puške i kupuje joj haljinu. Haljina nije dovoljna bez nakita i zato pozajmljuje dijamantsku ogrlicu kao simbol zadovoljstva i onoga što želi da bude.
A na balu, njena iluzija postaje stvarnost, dobija pažnju i divljenje, postaje viđena, poželjna, priznata, ono što je oduvek i želela. Upravo na tom vrhuncu je i početak njenog pada.
U strahu da će neko primetiti njen skroman ogrtač umesto raskošne bunde žuri da napusti bal i tada gubi ogrlicu.
Nakon toga…
Sa mužem ulazi u dugove kako bi nadoknadila izgubljeni nakit, ne znajući da plaća sopstvenu propast. Godinama nakon bala žive u oskudici, rade iscrpljujuće poslove i polako gube sve ono što ih je činilo dostojanstvenim. Matilda fizički propada, njena lepota nestaje, a život se svodi na borbu za opstanak.
Kada nakon deset godina konačno otkriva da je ogrlica bila bezvredna imitacija, shvata da je patila zbog sopstvenog nezadovoljstva i iluzije. Trenutak življenja iznad svojih mogućnosti koštao ju je godina života, snage i identiteta. Bal i ogrlica…
Ova priča je potvrda da patnja ne prestaje ni onda kada se želje prividno ostvare. Preterane želje i pogrešno izgrađen sistem vrednosti mogu udaljiti čoveka od stvarne sreće. Matilda je upozorenje da se prave vrednosti i sreća ne nalaze u spoljašnjem blistanju, već u unutrašnjem sjaju.
Jednostavno, svi sijamo i bez ogrlice.