Jedan Mesec u aspektu sa Plutonom i film kao život sa isečenim dosadnim delovima

—Snimati filmove za mene, najpre i pre svega, znači ispričati priču. Ta priča može da bude neverovatna, ali ona ne treba nikada da bude obična. Poželjno je da bude dramatična...Drama, to je život iz koga su isključeni svi dosadni momenti. Alfred Hičkok Ostao je upamćen kao umetnik koji je od sopstvenih unutrašnjih nemira stvorio univerzalni izraz i kao čovek čiju neobičnost ne možemo razdvojiti od njegove genijalnosti. Rođen je u Londonu, u porodici gde je vladala stroga disciplina i emotivna distanca, što je snažno obeležilo njegovo detinjstvo i kasniji razvoj ličnosti. Odrastao je uz oca koga je opisivao kao nervoznog i namrštenog čoveka, a sam je često isticao da ga za detinjstvo vežu pretežno teške i tužne uspomene. Kao dete voleo je mnogo da mašta. Često se odvajao od druge dece i vreme provodio sam. Zbog toga je bio usamljen, a i roditelji su ga previše štitili i branili mu da se druži sa drugom decom.  Nedostatak bliskosti u porodici učinio ga je povučenim i zatvorenim čovekom, sklonim fobijama i neobičnim navikama koje će ga pratiti kasnije kroz čitav život. Jedan od njegovih najizraženijih strahova bio je strah od policije, koji je u njemu izazivao gotovo paničnu reakciju, ali i iracionalna odbojnost prema jajima, o kojima je govorio sa velikom nelagodnošću. Bio je sklon crnom humoru i bizarnim šalama-farbanju hrane u plavo, ubacivanju konja u garderobu glumaca ili vezivanju članova ekipe uz pomoć izmišljenih izgovora. Ove fobije su postale deo njegovog umetničkog izraza jer je stvarao svet pun tenzije i skrivenih strahova obrađujući teme ljudi koji su nevino optuženi, moralnu neodređenost i zadiranje u tuđu privatnost. —Jedini način da se rešim strahova je da napravim filmove o njima. Alfred Hičkok Pretvarao je i gledaoce u učesnike upotrebom gorkog humora, sarkazma i narativnih preokreta. Fascinaciniran mračnim, psihološkim i neizvesnim, umeo je da ispriča neverovatne priče tako da deluju potpuno logično, kao da se ono što gledamo može dogoditi svakome. Navodio je publiku da se emotivno angažuje jer je uživao da manipuliše osećanjima gledalaca. Nije pokazivao sve događaje eksplicitno jer ono što publika zamišlja često je mnogo strašnije od onoga što zapravo vidi. Smatrao je da je ovo važnije od onoga o čemu film govori. U privatnom životu bio je povučen. Kasno je stupio u društvene odnose, a prva ljubavna iskustva doživeo je tek u zrelijim godinama. Brak sa Almom Revil bio je stabilan i njemu bitan jer je ona bila i saradnik, oslonac u radu i prisutna u gotovo svakom njegovom filmu. —Srećno oženjen je samo onaj čovek koji razume svaku reč koju njegova žena nije rekla. Alfred Hičkok Kao reditelj bio je poznat po zahtevnosti i perfekcionizmu. Distancu prema glumcima nije skrivao i često ih je doživljavao kao sredstva za ostvarenje svojih vizija, bez imalo poštovanja. Opsesivno je bio obuzet detaljima. Scene je snimao iznova i iznova, tražeći savršenstvo u svakom kadru što najbolje ilustruje čuvena scena iz filma Psiho koja je snimana danima iako je kratko trajala. Iznova i iznova... Ono što je najzanimljivije kod Hičkoka jeste to da se on domišljato pojavljuje u svakom svom filmu. Negde je slučajni prolaznik, negde vozač auta ili jedan od ljudi u vozu. Složeni karakter i kontroverzne metode rada su neosporne kao i njegov doprinos svetskoj kinematografiji. Filmska kritika ga ubraja u jednog od najboljih reditelja svih vremena iako nikada nije dobio Oskara, a bio je pet puta nominovan. Ponekad i najbolji ostanu bez nagrade. Poseban filmski jezik koji je stvorio obojio je strahom, napetošću i psihološkom dubinom i dao je ostvarenjima novu dimenziju.