…I ovu vest o smrti usamljene starice novine su objavile na vidnom mestu, sa golicavim podnaslovima:
—Da li se radi o zločinu?
—Istraga u toku. Naš reporter na licu mesta.
(Andrić, Ivo, Gospođica, Vulkan, DOO Beograd, 2025.)
Postoje ličnosti koje ne pokazuju emocije, ali u sebi nose čitave slojeve potisnutih osećanja, straha i potrebe za kontrolom. Njihovi postupci su posledica dugotrajnih unutrašnjih pritisaka, zbog kojih deluju razorno i na sebe, i na svet oko sebe.
Njihova energija dolazi iz dubine u kojoj se odigrava transformacija, ali i samouništenje. Ovaj obrazac u Gospođici Ive Andrića.
Gospođica je osobenjak.
Pisac je ne osuđuje i ne boji je ironijom, već oblikuje njen karakter u čijem središtu je obećanje, dato ocu na samrti. Upravo ono postaje temelj njenog životnog izbora i moralni imperativ. Tako škrtost koja je odlikuje postaje doslednost, disciplina i veza sa tradicionalnim vrednostima.
Upravo u toj doslednosti je srž jer ono što je započelo kao princip, vremenom prerasta u krajnost.
U želji da ispuni amanet, da štedi i ne veruje nikome, polako gubi meru i vrlinu i pretvara je u ograničenje. Ono što je trebalo da bude opomena, postaje zakon postojanja.
Sudbina… Njena sudbina je dokaz da i najčvršći stavovi, kada postanu ekstrem, mogu prerasti u sopstveno uništenje.
Život Rajke Radaković u detinjstvu obeležen je sigurnošću i očevim autoritetom. U tim ranim godinama otac predstavlja ključnu figuru, stabilnost i oslonac i on oblikuje njen pogled na svet.
Prelomni trenutak nastupa kada se otkriva očev finansijski slom koji ubrzava njegovu smrt. Na samrti on od Rajke traži obećanje da će živeti oprezno i štedljivo da bi izbegla njegovu sudbinu.
Brigu o njoj i majci otac je poverio kumu Mihailu, ali Rajka sa osamnaest godina postaje samostalna i preuzima potpunu kontrolu kako nad novcem, tako i u odlukama. Baš od tog trenutka njen život postaje zatvoren krug štednje i odricanja.
Štedi novac, ali i emocije, poverenje i bliskost. Odbija ljude, udaljava rodbinu, ne prima goste jer je svaka veza opasnost.
Najosnovnije stvari, šećer i kafu, drži pod ključem kada shvati da ih gosti previše troše. Sve kontroliše i u sve sumnja toliko da ih više niko ne posećuje osim najupornijih rođaka.
—Tako se Gospođica s planom i sve po redu oslobađala svega što je smatrala da joj smeta na njenom putu čiji krajnji cilj nije nikom odavala i nije ni sama jasno i potpuno videla…Gospođica je išla svojim putem na kome je nisu mogla zbuniti ni pokolebati ni laskanja ni prekori, isto kao što je nisu mogli zaustaviti nikakvi obziri.
(Andrić, Ivo, Gospođica, Vulkan, DOO Beograd, 2025.)
Jedini tračak svetlosti u njenom kontrolisanom svetu je ujak Vlado koji se trudi da je uključi u život i među ljude. U njegovom prisustvu na trenutak se razbija čelična barijera koju je Rajka oko sebe izgradila. Njegova prerana smrt od tuberkuloze i raskalašnog života vraća je unazad, još više se povlači u sebe i prepušta opsesiji štednje.
Novac postaje jedina sigurnost.
U mračnom kutku njenog uma drema san o prvom milionu koji želi da ostvari po svaku cenu. Bavi se špekulacijama i zelenašenjem, neumorno gomila novac, ali ga nikada ne koristi. Tokom nestabilnih istorijskih okolnosti, poput Aneksione krize, kupuje dukate i hartije od vrednosti pokazujući izuzetnu pronicljivost, ali i potpuno odsustvo empatije prema onima čiju nevolju koristi.
Njeno poslovanje bilo je racionalno i neumoljivo. Davala je novac samo kada je bila sigurna, ali je strogo zahtevala njegovo vraćanje. Nije podlegala molbama, laskanjima niti pokušajima da se u njoj probudi saosećanje. Emocije su u njenom svetu bile potisnute, gotovo iščezle, zamenjene hladnom logikom i potrebom za kontrolom.
Zbog takvog odnosa prema ljudima pratio ju je i loš glas. Posmatrali su je sa strahom i odbojnošću kao osobu koja je izgubila dodir sa osnovnim ljudskim vrednostima.
U tom zatvorenom krugu sticanja i čuvanja, novac postaje hladna, nepromenljiva i jedina konstanta kojoj ostaje verna.
Tokom rata ostaje po strani iz straha da bi lični stav mogao da je košta onoga što je godinama sticala. Takav izbor nije prošao bez posledica. Posle rata okolina je doživljava kao nekoga ko je u teškim vremenima mislio isključivo na sebe i suočava sa optužbama da je ratni profiter jer nije pokazala spremnost da pomogne vojsci niti drugima u nevolji.
Nepoverenje raste, kao i strah od moguće osvete i odmazde.
Milion…
Rajka napušta Sarajevo i odlazi u Beograd kao još jedan korak dalje od sveta kome nikada zaista i nije pripadala.
Ni posle rata ništa se ne menja. U Beogradu kupuje kuću, ali nastavlja da živi isto, u oskudici koju sama nameće.
Ne loži vatru, ne pali svetlo, kao da svaka potrošnja predstavlja gubitak dela sebe. U jednoj sobi spava jer samo nju greje, tu kuva oskudni ručak koji je i večera, ne sređuje kuću i ne sprema hranu jer je to trošenje vremena, a glagol trošiti ni u jednom obliku nije podnosila.
Vreme je provodila u krpljenju svega i svačega jer je time trošila samo vreme i oči, a jedino je toga imala na pretek.
Sve ostalo je štedela.
Milion…
—Krpež i trpež kuću drže…Trpež! I to je slast. Ona to zna, jer je i mnogo trpela u životu i mnogo zadovoljstva od toga osetila. I zašto da čovek i ne otrpi ponešto kad zna da time izbegava mnogo gore zlo i iskupljuje mnogo veće dobro? Čovek ne bi bio razumno biće kad ne bi mogao da uvidi koliko je koristan i siguran posao koji tako pravi. Jer, šta su sitne muke i odricanja koja podnosimo u službi štednje prema onome što nam ona daje i od čega nas spasava.
(Andrić, Ivo, Gospođica, Vulkan, DOO Beograd, 2025.)
Emotivno je prazna i to se vidi u odnosima sa najbližima. Otac je bio jedina figura koja je imala značaj u njenom životu, a smrt majke prolazi bez velike patnje i bola.
U jednom retkom trenutku Rajka sebi dopušta mogućnost ljubavi. Njena naklonost prema Ratku Ratkoviću je trenutak slabosti, ali ne traje dugo. Brzo je spoznala da je njena idealna slika neraealna stvarnost i odustaje jer prepoznaje opasnost koju takva emocija nosi.
Ljubav je neizvesnost i gubitak kontrole i ona je menja onim što je opipljivo i merljivo.
Milion…
Svoj život završava u potpunoj samoći. Njena smrt dolazi iz straha u kome joj je protekao čitav život. Bolesno srce nije želela da leči jer nije verovala lekarima i nije želela da potroši ni dinar na lečenje.
Umrla je u trenutku kada je u mračnom, hladnom hodniku, u kome nije bilo svetla zbog štednje, napipala svoj mokar kaput u pomislila da je razbojnik pred njom, spreman za pljačku. Život, posvećen čuvanju, završava se gubitkom svega, pa i samog života.
Gospođica je želela sigurnost, a dobila je samo samoću jer kada se sve podredi strahu i kontroli, gubi se svet, kao i život u njemu.
—To je visoka, mršava stara devojka u pedesetim godinama. Njeno lice je žuto, izbrazdano mnogim borama. Te bore su neobično duboke, a na čelu, pravo iznad nosa, one se ukrštavaju i ocrtavaju pravilan trougaonik koji spaja dve jake obrve. U dnu svake od tih bora leži, kao crn talog, tanka senka. Od toga celo njeno lice ima taman i izmučen izraz koji pogled očiju ne razvedrava, jer iz njih bije pomrčina. Ali njeno držanje je pravo, bez traga onog kolebanja koje u svemu pokazuju usamljeni, bolesni i siroti ljudi, a njen hod brz i oštar. U crnoj jakni i neobično dugačkoj suknji, kakvu danas niko ne nosi, u iznošenim cipelama i debelim čarapama, sa vunenom kapicom na prosedoj kosi, ona je odevena izvan svih vremena i moda.
(Andrić, Ivo, Gospođica, Vulkan, DOO Beograd, 2025.)
To je bila Rajka Radaković. Gospođica.