Napetost, izazov, sirota gozba!
Izgon ne dozvoljava izražavanje emocija. Jedan sto, a različite večere kao simbol emotivne distance-nervozan muškarac i nežna žena.
U romanu Stranac Alberta Kamija je apsolutno isto. Sto i gozba, ali bez ukusa. Merso živi u svetu u kome ne postoje bliskost i sitni rituali. Prisutan je, ali bez emocija kakve drugi od njega očekuju. Ljubav mu se nudi, a on ne ume da je pojede baš zato što je sputan i emocionalno dezorijentisan.
On ne odbija ljubav, ne poriče je, jednostavno je ne prepoznaje kao potrebu. Marija Kardona mu pruža sigurnost, dodir, svakodnevnu bliskost, ali on ostaje gladan. Emocije postoje u tragovima-u suncu koje ga zaslepljuje, u umoru, u svakodnevnim nelagodnostima, ali ne u onome što društvo prepoznaje kao ljubav, tugu ili krivicu.
Merso deluje kao stranac ne samo drugima, već i sopstvenim emocijama. On ne laže, ne glumi, ne dramatizuje i zbog toga biva osuđen. Kriv je zato što nije umeo da oseti, a svet nikada ne prašta onima koji ne učestvuju u zajedničkoj emotivnoj liturgiji.
Odbija da svoje emocije predstavi svetu. Kao i na sirotoj gozbi, ljubav ostaje nepojedena, ne zato što je bezvredna, već zato što nema spone između ponude i primanja. U tom razdoru između srca i ličnog izraza nastaje usamljenost.
Njegovo biće je nemo. Ništa ne izgovara, zatvoren u tišini koju nije birao i koja je granica njegovog ja. Marija mu nudi sve i postavlja sto! Ne traži objašnjenja, ne postavlja pitanja, neposredna je, topla i nenametljiva. Stvara osećaj doma i dovoljno joj je da je on tu, makar i bez velikih reči.
Ona veruje! Veruje da će jednog dana progovoriti, ne pritiska ga. Njeno strpljenje ne traži nagradu. Pruža mu svetlost, ali on stoji i greje se, nikada potpuno obasjan.
Uzima mrvice jer se boji punog zalogaja, boji se obaveze, ali i emocija. Osećanje postoji u njegovom ćutanju. Tako je lakše da se ne obaveže na ono što ne ume da nosi.
Na ovoj gozbi ništa nije izgubljeno, ali nikada ništa nije ni dobijeno. Oni su par, zajedno su, dele telo, vreme, prostor, ali emocionalna praznina je velika jer je nastala iz nemogućnosti da se ista stvar doživi na istom nivou. Marija veruje da je ljubav dovoljna sama po sebi, a Merso ne ume da joj da značenje koje se od njega očekuje.
Dok tela dele isti prostor, jaz duša nijedna ruka ne može da premosti. Sirota gozba postaje simbol sveta koji je sačuvao rituale u odnosima, ali je smisao prazan, forma sa hladnom suštinom. Ljubav je tu, ali je nema, bliskost je moguća, ali se ne ostvaruje.
Što je gozba bogatija, to jača glad ostaje posle nje.
Unutrašnje potrebe čoveka rastrzane su onda kada se ljubav ponudi bez drame, a naiđe se na zid straha i nesposobnosti da se ona primi i uzvrati. I zato ova gozba nije tragedija gladi, već tragedija nemogućnosti da se bliskost prepozna.