U želji da razumemo ko smo i odakle dolazimo, okrećemo se prošlosti. U tom duhovnom prostoru koji je ispunjen simbolima i sećanjem, nalazi se koren iz kog smo nikli koji nosi ime Nemanjića, dinastije koja je oblikovala dušu naroda i postavila njegov duhovni i kulturni temelj.
To je bilo vreme…
Tada je vera bila stub države, a narod povezivao zemaljsko i nebesko, razum i srce, vlast i milosrđe.
Pod krstom Stefana Nemanje i molitvama Svetoga Save srpski narod je spoznao da snaga nije u sili, već u veri, da bogatstvo ne leži samo u zlatu, već u znanju, da dom nije mesto gde spavaš, već prostor gde je duša mirna.
Ta postavka temelja kulture i prosvete, zakonodavstva i umetnosti izrodila je ono najvažnije- temelj zajedništva. U njihovom dobu duhovno i državno bili su jedno, a narod je znao kome pripada i u šta veruje.
I u šta veruje…
Na čelu tog svetosavskog puta stoji Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije. Povukavši se sa prestola, postao je monah Simeon i zajedno sa svojim sinom, Savom, podigao je Hilandar, manastir koji do danas svetli kao srpska duhovna lađa i dom svih koji traže Boga u tišini Svete Gore.
Hilandar nije samo kamen i freska. To je simbol duše našeg naroda, rasadnik duhovnosti, one iskonske i prave, mesto gde se čovek uči i tišini i istini.
Centar srpskog pravoslavlja koji spaja nebo i zemlju, vreme i večnost, spaja i pretke i potomke.
A u njegovim zidovima živi istorija, traje molitva i trajaće.
Svaki kamen pamti onog ko je tražio spas, svaka ikona suzu, svaka freska uzdah. Hilandar je zavet i opomena da nismo samo prolaznici, već naslednici koji iznova i iznova pronalaze sebe na tom svetom ognjištu.
Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop, usadio je u narod ideju prosvetljenja kroz veru, znanje i mir. Mudrac, koji je spojio zakon i milost, svetlost uma i toplinu srca delima koja nisu bila samo crkve i knjige, već duhovni temelj identiteta našeg naroda.
Učio je narod da se uzdiže dušom.
Učio je narod da se zemlja osvaja kada se osvoji čovek u sebi.
Njegovo nasleđe je u načinu na koji verujemo i nadamo se.
Nadamo se…
On je savest naroda i svetlost koja vodi naše korake.
Stefan Prvovenčani, prvi krunisani kralj, doneo je sklad između vere i državnosti. U njemu je carstvo imalo dušu, a duša svoje carstvo.
Uroš Prvi podizao je manastire i jačao zakon, Dragutin i Milutin širili su srpsku zemlju i gradili hramove, satkane od ljubavi i vere.
Kralj Milutin je od Srbije napravio najjaču vojnu silu na Balkanu i ostavio oko četrdeset zadužbina, od Gračanice do Bogorodice Ljeviške, svedočanstva da su umetnost i molitva tada govorile istim jezikom.
Stefan Dečanski i njegov sin, car Dušan, kroz Visoke Dečane i Dušanov zakonik spojili su duhovno i pravno, Boga i narod u jednom dahu.
U vreme Nemanjića kovao se i srpski novac, simbol državne samostalnosti i ekonomske snage. Na njemu su se, uz lik vladara, nalazili krst i mač kao vera i vlast u jednom. Kovanice Nemanjića bile su sredstvo trgovine i odraz kulturnog i političkog identiteta srednjovekovne Srbije, čime je srpska država stala u red evropskih carevina koje su imale svoj novac i potvrdila moć, ugled i razvijenost tadašnjeg carstva.
Nad svima lebdi Kosovo i Metohija, duhovna kolevka i srce srpskog narodnog bića. To je svetinja gde su Nemanjići ostavili tragove vere, ponosa i žrtve, gde molitva diše, a zemlja pamti zavete.
Kosovo je simbol doma, korena i sećanja, a u srcu naroda predstavlja unutrašnji Hilandar, prostor gde se susreću vera, bol i nada.
Narod bez duhovnog korena ne može imati budućnost. Njihove zadužbine su most između zemlje i neba, vremena koje prolazi i večnosti koja ostaje.
To je snaga koja ne ruši, već postaje učitelj duše, pokretač srca i svedok da nosimo svetlost u sebi.
I baš kao što su Nemanjići zidali hramove od kamena i molitve, tako smo i mi pozvani da u svojim srcima podignemo nove Hilandare koji će biti svetilišta dobrote i zajedništva.
Ali, vreme prolazi… Za mnoge su danas kontroverzne ličnosti jer se često u prvi plan stavljaju njihove greške, surovosti i ljudske slabosti koje nisu bile male, niti bez posledica. Ipak, istorija se ne meri savršenošću, već stvaralačkom snagom koja ostavlja dela iza sebe.
Nemanjići su stvarali državu u teškim, nemilosrdnim vremenima, onako kako su to činili i drugi evropski vladari, boreći se, grešeći, ali i gradeći.
Oni su osnova srpske državnosti, kulture i duhovnosti.
Dela govore da je njihov značaj za srpsku istoriju nemerljiv.
Možemo u njima videti nesavršenosti ljudskog bića, ali ne smemo zaboraviti da su bili stubovi.
Stubovi se nikada ne ruše. Čuvaju se jer su oni naš oslonac.
Istorija se ne meri savršenošću, već stvaralačkom snagom koja ostavlja dela iza sebe.