Soba u Parizu miriše na predugo zatvorene prozore, na ustajali parfem i na strah koji se uvukao u uglove tapeta. U polumraku, telefonska žica se proteže preko poda kao crna, hladna zmija. Ona je jedina nit koja ženu vezuje za svet živih.
Prividna bliskost. Glas u uhu koji deluje tako blizu da možeš da osetiš njegovo disanje, dok je telo svetovima daleko, u nečijem tuđem krevetu.
Leto je turbulentno, teško od retrogradnog Merkura, astrološkog i emotivnog haosa u kome se sve komunikacije kidaju, a stare rane otvaraju.
Žena drži slušalicu. Nema ime. Njena bezimenost je njena večnost. Ona je svako od nas u trenutku kada se svet ruši, svaka žena koja je ikada bila ostavljena na rubu ponora. Njen bol postaje krik u kome prepoznajemo sopstvenu ranjivost.
Sa druge strane nevidljivog mosta nalazi se njen dugogodišnji ljubavnik, čovek koji sutra oblači svadbeno odelo i uzima ruku bogate žene. Ovo je njihov poslednji razgovor.
Telefonski razgovor s muškarcem koji je ostavlja zbog druge, naizgled banalna formalnost, prerasta u tragediju jednog života.
Mi čujemo samo nju. Drugi glas postoji, ali je proteran u večnu tišinu koju njeno srce prevodi.
—Da, naravno da sam dobro—izgovara ona, a glas joj treperi kao sveća na promaji. Pokušava da spase ponos, taj poslednji komad odeće sa tela koje je ogoljeno do srži.
Laže ga. Priča mu o sinoćnjem izlasku, o prijateljici, o lepoj haljini koju je obukla samo da bi skrenula misli. Smeje se, a smeh zvuči kao lomljenje tankog stakla.
Kroz nervozne pokrete tela i nagle promene tona vidimo njega. Zamišljamo kako na drugoj strani žice nestrpljivo gleda na sat, kako mu je dosadno, kako jedva čeka da spusti slušalicu i nastavi sa svojim savršenim, novim životom. Telefon je za njega samo obaveza koju treba skinuti sa dnevnog reda, a za nju omča oko vrata.
U tom tragičnom plesu skrivaju se iza maski nežnih ljubaznosti i praznih naklapanja, očajnički pokušavaju da zaobiđu reč ljubav dok se njihov svet neumoljivo približava konačnom muku.
A onda, laži pucaju. Istina kulja van, sirova i neoprostiva.
—Lažem te… na podu sam. U mraku.
Priznaje mu da nema haljine, nema prijateljice, nema izlaska. Postoji samo hladan parket i taj muški glas koji dopire iz slušalice, jedina stvar koja je drži u životu, koja joj ne da da potone u potpuni zaborav. Ona moli, poriče, prelazi iz očajnog optimizma u duboku ljubomoru, secira svoje dostojanstvo pred čovekom koji je već odavno otišao.
Njen identitet, godinama građen kroz njegov pogled, sada se raspada u toj pariskoj sobi.
U tom gustom mraku telefon ostaje jedina, krhka nit koja još uvek drži na okupu dva razjedinjena bića. On je uže, zapetljano u neprozirnom univerzumu, prepušteno na milost i nemilost smetnjama na vezi i ravnodušnim intervencijama operatera.
Nekada su se ljudi gledali, hvatali za vrat, rešavali sudbine jednim jedinim pogledom ili poljupcem. Ovim aparatom ono što je završeno završeno je zauvek. Tehnologija je trebala da premosti udaljenost, a postala je instrument otuđenja i zid preko koga se više ne može pružiti ruka.
Njen potpuni slom i čežnja za nestajanjem dostižu vrhunac u trenutku kada se telefonska žica, kao crna zmija, omotava oko njenog vrata dok slušalica nemoćno pada na pod kao prekid svake veze sa spoljnim svetom.
To je smrt jedne iluzije, završetak duboke traume, ali ne nužno i kraj postojanja.
Žena može da pronađe snagu da preživi vlastiti smak sveta. Ona ne mora biti pasivna žrtva, već biće, satkano od čiste ljubavi, koje se služi plemenitim lukavstvom kako bi olakšalo neveru onom koji odlazi. Ne dopušta da laž ostane jedina uspomena na ono što je nekada bilo sveto.
Za to je potrebna nadljudska snaga. Mora da živi, krvari i glumi ne samo dok govori, već i u onim teškim, preteškim trenucima ćutanja dok osluškuje nečujni odjek sa druge strane žice. Tako postaje svevremenski simbol ljudske usamljenosti, ali i neverovatnog dostojanstva u patnji.
Bila je 1930. godina kada je Žan Kokto napisao Ljudski glas. Vek skoro prođe, kulise su se promenile, telefonske govornice zamenili su pametni telefoni, ali mehanizam slamanja ljudske duše ostao je netaknut. Ta ista žica je nevidljiva, skrivena iza stakla ekrana i nove šifre koja zaključava nečije srce. Tuga ne menja svoj lik.
I tada i sada tehnologija je samo hladno oružje koje nam daje iluziju da smo povezani, dok nas, zapravo, ostavlja same u mraku da plačemo pred ekranom ili slušalicom, dok druga strana već spava u nekom novom životu.
Samo su ljubavi nove sa druge strane žice, a bol… bol je večna i bezvremena.
Jednostavno, samo retrogradni Merkur i telefonska slušalica.