Sve dolazi u svoje vreme, a ono što je izgrađeno strpljenjem, snagom, disciplinom, upornošću, istrajnošću traje. Gospodar vremena, čuvar granica i sudija koji meri sate našeg postojanja. U astrologiji, vlada strukturama, kostima, kamenom i svime što pruža otpor vremenu.
Most Mirabo Gijoma Apolinera reku Senu pretvara u metaforu o neumoljivom protoku vremena. Pesma o izgubljenoj ljubavi ispisuje himnu Saturnu koji je svedok svih naših prolaznosti.
Ispod mosta Mirabo teče Sena…
Most Mirabo je čvrsta, kamena granica koja prkosi stihiji. Naspram njega je Sena koja neprekidno odlazi i nikada se ne vraća. Čovek pokušava da izgradi mostove – ugovore, brakove, sećanja, prijateljstva i mladost kako bi premostio vreme. Ipak, sve što je podložno vremenu mora da prođe. Mladost teče i odlazi sa vodom, dok mi ostajemo ukorenjeni u kamenoj realnosti sveta, svesni gubitka.
Heraklit iz Efesa tvrdio je da sve teče( Panta rei) i da je nemoguće dva puta zakoračiti u istu reku. Sena je ta Heraklitova stihija koja odnosi staru ljubav i donosi novu sekundu. Ali, dok Heraklit slavi sam tok reke i prolaznost, pesnik na mostu želi stabilnost.
Između reke koja beži i kamenog mosta koji pamti rađa se tuga jer smo svesni zakona promene, ali naša duša žudi za onim što prkosi vremenu.
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.
Mehanički, neumoljivi hod kazaljki na satu podseća nas na prolaznost svakog trenutka. A kada nastupi noć- starost, kraj, gubitak, shvatamo da vreme ne čeka nikoga. Vreme odnosi sve, a nama ostavlja samo svest o tome šta je odneseno.
Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih.
Ljubavnici svojim telima i rukama prave privremeni most. Pokušavaju da stvore sopstvenu strukturu koja će zaustaviti reku. Iz perspektive večnosti, ljudski pokušaji da zadrže trenutak izgledaju dirljivo, ali uzaludno. Val koji teče umoran od pogleda večnih je samo vreme koje je umorno od ljudske potrebe da meri, beleži i pati za onim što prolazi.
Ljubav nam odlazi s vodom što mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava, gori.
Život je spor, pun odlaganja i čekanja. Vreme se rasteže, a minuti, teški kao olovo. Kao peščani sat. Dok ljubav odlazi, nada se razbuktava, gori. Sat objavljuje kraj jedne epohe, a čovek odbija da nestane. Nada koja gori usred praznine je naša unutrašnja tvrđava. Podseća da život može biti spor i surov, ali upravo kroz tu sporost učimo kako da opstanemo kada sve oko nas prođe.
Protiču dani, protiču vremena
Prošlost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena.
(Apoliner, Gijom, Alkoholi,Factum, Beograd, 2020.)
Hronokator vremena je završio svoj ciklus. Kameni most i dalje stoji, a Sena i dalje teče.
Prihvatamo da vreme odnosi sve osim lekcija koje smo naučili i mostova koje smo u sebi izgradili da premostimo sopstvene ambise. Ispod naših ličnih mostova Mirabo, Sene naših života će uvek teći, a mudrost je da u tom toku ne vidimo kaznu, već večnu lepotu postojanja.
Sve je utonulo u tišinu večnu, Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko Izbija časovnik kog ne čuje niko.
(Dučić, Jovan, Pesme, SKZ, Beograd, 1908.)
Jednostavno, samo Saturn. Kameni most i dalje stoji. Sena i dalje teče. Sve teče( Panta rei).