Dodeova Legenda o čoveku sa zlatnim mozgom je metafora o čoveku koji bukvalno troši delove sopstvene glave kako bi kupovao hleb, raskoš i sreću za one koje voli. Počinje kao bajka, ali brzo postaje parabola o umetnicima, stvaraocima i svim onim preosetljivim dušama koje svet nemilosrdno troši i ostavlja ih na kraju potpuno praznih ruku u surovoj stvarnosti.
Glavni junak ove pripovetke rođen je sa neverovatnim, fantastičnim darom, mozgom od čistog zlata. Još kao dete nosio je teret svog bogatstva. Njegova velika, teška lobanja neprestano ga je zanosila i bilo je žalosno gledati ga kako posrće dok hoda i udara u nameštaj. Kada je prvi put pao i udario glavom o mermernu stepenicu, iz male rane u njegovoj plavoj kosi zasvetlucale su dve-tri zgrušane zlatne kapi. Uplašeni, a ujedno i srećni, roditelji su ovu tajnu skrivali od sveta. Dečaku je bilo zabranjeno da se igra sa vršnjacima. Provodio je detinjstvo u samoći, igrajući se sam u četiri zida. Sa osamnaest godina saznao je istinu kada su mu roditelji zatražili pomoć, a on im iz sopstvene glave dao prvi grumen zlata. U tom trenutku, zaslepljen bogatstvom koje nosi u sebi, napustio je roditeljski dom i krenuo u svet, spreman da divlje i nepromišljeno rasipa sopstveni život.
Život u raskoši i bezumnom trošenju uzeo je svoj danak. Na njegovom licu počinju da se uočavaju tragovi propadanja, koža mu vene, sjaj u očima se polako gasi. Svaki izvučeni grumen zlata za provod i piće bio je komad njegove sopstvene svesti. Posle jedne lude pijanke suočio se sa strahom od nestajanja i odlučio da radikalno promeni život. Povukao se u samoću, počeo da živi skromno isključivo od rada svojih ruku, postao plašljiv, nepoverljiv i očajnički pokušavao da zaboravi nesrećno bogatstvo koje ga je ubijalo.
Ipak, od sudbine se ne može pobeći. Lažni prijatelj koji je saznao njegovu tajnu jedne noći mu je, dok je spavao, ukrao deo mozga i ostavio ga u fizičkom i duhovnom bolu. Njegovo ranjeno srce se zaljubljuje u prelepu, plavokosu devojku i ta ljubav postaje njegova konačna lomača. Devojka nije volela njega, već ukrase, čipke i skupoceni nakit koji joj on neprekidno kupovao. Hirovita i nezasita, trošila je njegovo zlato, a on nije umeo da je zaustavi. Dve godine je trajalo dobrovoljno umiranje radi tuđe sreće, sve dok plavokosa devojka nije umrla. Nesrećni udovac suočio se sa potpunim besmislom svog bogatstva. Od muke i očaja počeo je besomučno da deli preostalo zlato svima redom, a ljudi su ga viđali kako izgubljen tumara ulicama ispruženih ruku i posrće kao pijanac.
U takvom nesvesnom stanju zaboravio je da mu je voljena žena umrla. U izlogu jedne radnje ugledao je modre svilene cipele ukrašene labudovim paperjem, iste one koje je ona nekada želela. Ušao je u radnju da ih kupi, ali kada je trebalo da plati, iz njegovih grudi se prolomio stravičan, samrtni jauk. Prodavačica ga je pronašla naslonjenog na tezgu sa tupim, ugašenim pogledom. U jednoj ruci je stezao svilene cipele, dok je druga ruka, potpuno krvava i sa tragovima zlata pod noktima, ostala ispružena u prazno.
Potrošio je i poslednji gram sebe.
Na samom kraju Alfons Dode skida masku bajke i garantuje istinitost ove legende. Zapisuje da na svetu postoje nesrećnici koji su osuđeni da žive isključivo od svog mozga i koji čistim zlatom, svojom unutrašnjom srži i čitavim svojim bićem moraju da plate i najmanju stvar u životu.
—Iako izgleda kao fantastična priča, ova je legenda istinita od početka do kraja… Ima na
svijetu jadnika koji su osuđeni da žive od svoga mozga, koji najmanje potrebe u životu
plaćaju suhim zlatom, svojom srži i svojom snagom. To je za njih svakidašnja bol, a kad
se umore od patnje…
(Dode, Alfons, Pisma iz moje vetrenjače, Nolit Beograd, 1976.)
To je večna priča o preosetljivim dušama čiju je ljubav svet bezdušno trošio sve dok od njih nije ostala samo prazna ljuštura.