Merkur u Škorpiji–govor koji prodire ispod površine. Piše iz lične potrebe, sa namerom da razotkrije ono što je potisnuto, prećutano ili zabranjeno. Upravo to se prepoznaje u stvaralaštvu Dragoslava Mihajlovića. Njegova proza ulazi u najdublje slojeve ljudske psihe, strah, krivicu, poniženje i moralne lomove pojedinca koji se suočava sa represivnim sistemom. Prošao je Goli otok i piše kroz traume koje pretvara u jedinstveno svedočanstvo. Iskustvo postaje sredstvo surove istine, a reči oružje koje istovremeno ubija i oživljava. U romanima Kad su cvetale tikve i Petrijin venac pisac piše precizno, bolno i grubo. Dijalozi su prepuni emocija, mnoge suštine su prećutane, ali i obojene unutrašnjim sukobima. Likovi ne govore mnogo, a ono što izgovore bolje je da ne izgovore jer u svakoj reči se prožima težina ljudske sudbine.
Roman Kad su cvetale tikve potresno je delo savremene srpske književnosti. Kroz lik Ljube Šampiona roman govori o ispovesti čoveka čiji je život oblikovan nasiljem, siromaštvom i sudarom sa nemilosrdnim društvenim sistemom. To je priča o pojedincu i svedočanstvo o vremenu u kome su lične sudbine lomljene bez milosti. Ljubina mladost na beogradskoj periferiji obeležena je ulicom, boksom i surovom borbom za opstanak. Sport, koji bi trebalo da bude izlaz i nada, pretvara se u još jedan oblik nasilja i samouništenja. Ljuba je junak koji želi pravdu i dostojanstvo, ali mu okruženje uvek daje izbor koji vodi u tragediju. Događaji u Ljubinoj porodici okidač su za potpuni sunovrat njegovog života. Prelomna tačka je tragična sudbina Ljubine sestre čije samoubistvo razotkriva brutalnost sistema koji ne štiti slabije, već ih gazi. Ljubina potreba za osvetom prerasta u lični i moralni ponor iz koga nema povratka.
Jezik romana– ogoljen, ulični, neposredan, pun žargona i kratkih rečenica, daje autentičnost i jačinu. Ne, pisac ne morališe. Piše kao svedok teških događaja i situacija. A čitalac? Čitalac nije pozvan da sudi, već da razume kako se nasilje rađa iz nepravde i kako čovek, jednom gurnut preko ivice, teško pronalazi put nazad. To je roman o izgubljenoj nevinoj mladosti koja nije imala priliku da procveta. Naslov simbolizuje vreme koje je možda moglo biti drugačije, ali je nepovratno prošlo.
Petrijin venac je svedočanstvo žene srpskog sela u prvoj polovini 20. veka. Kroz monolog glavne junakinje Petrije pisac prikazuje težak položaj žene, siromaštvo, patnju, bol, glad, ali i borbu za dostojanstvo u patrijarhalnom društvu. Petrija je jednostavna žena sa sela, govori o svom životu onako kako ga je živela, bez ulepšavanja i ustezanja. Ona priča da bi preživela. Njena priča je niz životnih rana- smrt dece, siromaštvo, razvod, smrt muža, sve patnje žene u svetu koji ženu ne razume i ne vrednuje. Ispoveda se baš onako kako se i oseća, jednostavno, narodskim govorom, ali snaga njenih reči je u prećutanom iskustvu žena koje nikada nisu imale glas. Preživljava sve, a nosi smrt u sebi, nastavlja dalje preobražena, ali ne i slomljena.
Pisac je u ovim delima opterećen istinom i moralnom odgovornošću jer želi da razotkrije mehanizam nasilja, straha i manipulacije, ali i slabost čoveka koji pokušava da sačuva dostojanstvo u neljudskim uslovima. Misija bez kompromisa. Možda će nam se učiniti da su mu reči mračne, možda će se i vama učiniti da je ovaj tekst mračan i težak, ali nije bez nade. Njegova dela pokazuju da je istina skrivena u dubokim ranama.