Najveća zabluda čoveka jeste verovanje da se vrednost može steći kroz izgled. Kada takav narativ zameni realno stanje, dolazi do gubitka identiteta. Primer je Fema kroz čiji lik uviđamo izopačenu težnju ka savršenstvu i usponu u društvu koji proističu iz nezadovoljstva sobom. Nakon smrti muža opančara od koga je nasledila novac, Fema pokušava da izbriše sopstveno poreklo i izgradi novu sliku o sebi. Želi da se udalji od svog dotadašnjeg života i predstavi kao prava dama. Veruje da se ugled može steći modernim oblačenjem i upotrebom stranih izraza. Sebična, uobražena i prosta, pretvara se u karikaturu. Menja ponašanje, okruženje, pa čak i govor, ali i dalje zaista ne razume ono čemu teži. Dolazi do apsurda jer nije unapredila ništa, samo je pobegla od sebe.
Fema samo priča, a njeni postupci i dalje ostaju površni, svedeni na promenu spoljašnjeg izgleda i načina govora. Koristi nemačke i francuske reči, upotrebljava ih pogrešno i veruje da tako deluje otmenije i obrazovanije. Ponašanjem izaziva podsmeh okoline, ali to ne primećuje ili ignoriše. Nastoji da se uzdigne tako što omalovažava druge, pa čak i najbliže, kritikuje njihovo ponašanje, govor i navike misleći za sebe da je autentična. Sitničavost i potreba za pravilima su njena dubinska nesigurnost koju pokušava da prikrije savršenstvom u svemu i prikaže da više nema veze sa svojim ranijim životom. Iz opanaka u štikle, Fema ne živi stvarnost, već je imitacija života. Okružuje se ljudima sličnim sebi, sklonim pretvaranju, a ne uviđa lažni sjaj sveta gde sve vreme pokušava da se uklopi.
A onda sledi rasplet. U želji da što pre postane deo visokog društva, donosi niz nepromišljenih odluka. Dolazi u kontakt sa ljudima koji je obmanjuju, predstavljajući se kao pripadnici viših slojeva. Naivnost je čini lakom metom takvih osoba. Želja da ćerku uda prikladno i sebe predstavi kao uzvišenu osobu povećava jaz između onoga što jeste i onoga što želi da bude. Na kraju, njena iluzija se ruši i suočava je sa sopstvenom prirodom. Doživljava razočarenje i poniženje kad shvati da se poreklo i ličnost ne mogu promeniti spoljašnjim promenama jer je njena težnja ka savršenstvu zasnovana na negiranju sebe i kao takva vodi poniženju. Ostaje ono što jeste–žena koja nije uspela da izgradi prave vrednosti. Ostaje u praznini u kojoj leži istina da se vrednost gradi strpljivo i iskreno.
Kada čovek pokuša da bude nešto što nije, gubi i ono što jeste. Fema je opomena da je savršenstvo bez istine maska koja se pre ili kasnije raspada. Ono što je izgrađeno bez truda i muke ne može opstati. Ostaje samo beznađe tamo gde je mogla postojati prava vrednost, a u tom beznađu suočavanje sa sobom, onakvom kakva je oduvek i bila, a od koje je uporno bežala. Sasvim je jasno da istinska promena uvek dolazi prihvatanjem sopstvenih granica i radom na sebi. Ako nema toga, svaka težnja ka višem ostaje samo kratak privid u jednoj rečenici:
—Iz opanaka u štikle!
Od Pokondirene tikve do Molijerovog Građanina plemića koji je drugi primer verovanja da se sopstvena vrednost i ugled mogu steći učenjem manira, jezika i ponašanja. Nakon sticanja bogatstva Žurden pokušava da postane nešto što nije. Ne prihvata svoje poreklo i prikriva ga novim odelima, učiteljima i stranim izrazima. Njegova najveća zabluda bila je da se kvalitet može naučiti kao koraci igre ili pravila mačevanja. Veruje da se plemstvo stiče formom. Plaća učitelje muzike, igre, mačevanja i filozofije, ali ne stiče znanje jer ne razume ono što uči, a važno mu je da izgleda kao da razume. Govori, a ne misli. Misli da deluje uzvišeno, ali je samo prazan. Upravo, tu nastaje apsurd jer što više teži uzvišenosti, sve više postaje smešan. Isto kao Fema. Ponašanje mu je preterano, uobraženo i neprirodno. Lako se oduševljava, još lakše ljuti. Naivan je, a uveren u svoju veličinu. Bogatstvo mu daje hrabrost da bude ono što nije. Iz opanaka u perike okružuje se ljudima koji ga iskorišćavaju. Dorant mu laska, učitelji ga hvale, a sluge ga razumeju bolje nego on sam sebe. Upravo sluge donose glas razuma i raskrinkavaju njegovu iluziju. Njihov podsmeh je istina koju Žurden ne vidi. Smeju se neskladu između onoga što on jeste i onoga što misli da jeste.
A onda dolazi vrhunac kad Žurden odlučuje da se oženi udovicom Dorimenom iako ima ženu, da svoju kćer uda za turskog princa i da postane turski mamamuši plemić po svaku cenu. U tome ga sprečavaju razboritost njegove žene i služavke i udvarač ćerke, mladi Kleont. U tom trenutku sve se iluzije raspadaju. Razlika između stvarnosti i želje postaje prevelika jer ono što je gradio na prividu ne može da opstane. Žurden nije postao plemić, već primer da se vrednost ne stiče novcem i imitacijom, a ukus i obrazovanje se ne mogu kupiti, već se grade radom i samosvešću.
Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se razbijaju!