Život između svesti i bola. Ličnost koja blistavo vidi, a suočava se sa surovim istinama. Isidora Sekulić pisala je da bi razumela svoj bol koji je bio često neshvatljiv svima oko nje. Ćutala je često-kao mala, u svom buretu, u društvu bubica i ptica, a odrasla, kroz bespuća ledenih predela, okružena likovima kojih već odavno nema.
Isidorin život od početka je bio obeležen preranim gubicima. Rano ostaje bez majke, zatim i bez brata i oca, stubova koji se ruše jedan po jedan. Kasnije ostaje i bez muža koji umire na bračnom putovanju, iznenada(Sunce u kvadratu sa Algolom). Ispada iz voza. Svaki odlazak pretvarao se u motive samoće i smrti koji postaju dominantni u njenom pisanju. Posmatra ljude kako odlaze i nestaju. Iz sećanja zapisuje sve ono što se više nikada ne može promeniti.
U Pismima iz Norveške hladni predeli su unutrašnje stanje. Sever, sneg, vetar, beskrajna belina i bespuće su metafore duše koja je navikla na odsustvo, odraz njenog unutrašnjeg sveta u kome se njeno sunce smrzava i bori za opstanak. Kronika palanačkog groblja je vrhunac njenog suočavanja sa smrću. Pišući o ljudima koji su živeli, umrli i sahranjeni na lokalnom groblju beleži prolaznost. Svaki grob je priča, svako ime dokaz da je postojanje kratko i neprimetno. Smrt je konačna, a sećanje veoma tanko. Piše o mrtvima jer oni jedini više ne mogu da povrede, ne mogu da lažu i izdaju. Gledala je u tamu, bez iluzije, da bi iz nje izvukla svetlost koja inspiriše.
U pripoveci Vlaovići prikazuje sudbinu nekada ugledne i čuvene porodice koja se postepeno raspada i nestaje. Josif i Leksa, brat i sestra, poslednji su potomci Vlaovića i potpuno se razlikuju u odnosu prema životu kao i porodičnom nasleđu. Josif je u svom svetu umetnosti i muzike, a Leksa je realna i svesna propadanja porodice. Pripovetka počinje opisom porodične grobnice kojim se pravi paralela između nekadašnjeg ugleda Vlaovića i njihove kasnije sudbine. Poreklo, čast i pripadnost lozi bile su tradicionalne vrednosti koje su vremenom slabile zbog neodgovornosti pojedinih članova porodice. Leksa je svesna težine porodičnog nasleđa i pokušava da spreči njegovo urušavanje. Vlaovići gube nekadašnji ugled, a ona ne pristaje na to i pokušava da porodično ime sačuva radom, odricanjem i odgovornošću. Bratu prebacuje to što ne uviđa ozbiljnost njihovog položaja:
—Ime nam se više ne drži! Ja najmlađa treba to da vam kažem! Ime Vlaovića treba spasavati i za njega raditi!
Ove reči su Leksina zrelost i svest o obavezama prema porodičnom poreklu, ali i ogorčenost jer delovanja nema. U njoj se sukobe osećajnost i odlučnost kao i spremnost na žrtvu jer se plaši da ne izgubi ono što njenom životu daje smisao. Spremna je da preuzme ulogu koja je u tom svetu bila namenjena muškom nasledniku jer Josif, jedini preostali muški potomak, gubi interesovanje, zaokupljen muzikom i svojim unutrašnjim svetom. Leksa ne razume njegovu potrebu za muzikom jer se na taj način ne rešavaju problemi koji ugrožavaju porodicu, ali mu ostaje privržena i odana.
—Svim silama je zapela da spase brata i Vlaovića. Zavarava ga da jede. Odobrava mu sve što je staro izbacio iz kuće i što ne voli više da svira.
Leksa je spremna da se odrekne svega i prihvata promene koje kazuju da se porodica više ne može vratiti svom starom sjaju. Josifovo zdravstveno stanje se pogoršava, a ona postaje negovateljica i glava kuće.
—Eto tako je Leksa Vlaovićeva postala najzad muško i Vlaović, poslednji Vlaović. Otvorila je stisnute besposlene pesnice, radila i trpela za ime i ponos Vlaovića koliko krupno živinče ne bi izdržalo.
(Sekulić, Isidora, Kronika palanačkog groblja, SKZ, Beograd, 1958.)
Radi, gladuje, trpi bratovljevo nasilje, dostojanstveno i bez žalbi. Ipak, teret koji preuzima je prevelik da bi mogla da ostvari svoj cilj. Poslednji ženski potomak Vlaovića svojim životom potvrđuje da su ljubav, odgovornost i dostojanstvo vrednosti koje opstaju i kada nestane sve ono što ih je hranilo.
Algol ima simboliku lične borbe sa sopstvenim demonima. Nosi najviše zla u sebi i sa ovom fiksnom zvezdom su najosetljivije konjukcije, ali ima efekta i na kvadrate i opozicije. Algol se, uglavnom, tumači kao obezglavljenje, nesreća, ubistva, nepredvidive situacije ili histeričnost ili aspekt Algola sa Mesecom kao duševne oscilacije. Možda je to sve skupa u Kronici palanačkog groblja. Snaga žene koja je mislila drugačije od prihvaćenog bila je u mrtvima jer se iz tame može izvući svetlost koja inspiriše. U aspektu sa Merkurom može ukazati na destruktivnost u mislima. U aspektu sa Venerom prisutne su rasprave u partnerskim odnosima. Kod konjukcije Marsa i Algola je prisutna agresivnost. U aspektima sa Plutonom, Uranom i Neptunom, a posebno u konjukciji, može biti uzrok masovnih stradanja.