Sunce u Lavu, samopouzdanje i zanos, vreme onih koji ne žele da budu neprimetni, koji ne pristaju da prođu neopaženo. Vreme, kada pojedinac želi da sija, da odskače od okruženja, da se čuje, da ga vide, da dominira. Ako postoji umetnik koji je svojim životom i delom osetio suštinu te lavlje vatre, to je Đura Jakšić.
U svakom njegovom postupku postojala je lavovska žudnja za istinom, potvrdom, za priznanjem, iz dubinskog osećaja da nosi nešto što svet mora da vidi. Nije bio stvoren za prosečnost. Bio je nepripitomljen, nesmiren, nesavršen, ali u tome svemu prelep, kao plamen koji ne zna za granice. U njegovom govoru, stavu, pogledu bilo je nečeg pozorišnog, teatralnog, namerno uzvišenog.
Pisao je kao da mu je srce otvorena rana. I bila je jer svoju poeziju nije ukrašavao. Iz svake strofe govori čovek koji vidi, oseća i ne pristaje. Njegovi stihovi su uzvik, pobuna i potreba da ga čuju. Vlast ga je pomerala iz škole u školu, iz mesta u mesto jer je pisao ono što se nije smelo i nije ga bilo briga. Nehajnost prema posledicama bila je njegova svakodnevica jer nije hteo da ćuti kad je vladala nepravda.
Njegova umetnost, posebno slikarstvo, bila je oruđe samopotvrđivanja. Svakim potezom četkice, svakim stihom, pokušavao je da nadjača svet koji ga nije razumeo. Bio je neshvaćen i to ga je bolelo, ali ne dovoljno da ga ućutka. Kroz slikarstvo i pesništvo je pronašao način da izrazi tu unutrašnju vatru jer svet često ne ume da sluša one koji gore. Slikajući, pokušavao je da nadjača sudbinu. Svaki autoportret, svaka figura, svaki pogled iz tamnog oka njegovih portreta deluju kao lavlji urlik umetnika koji poručuje:
—Evo me! Pogledaj me! Vidi moju borbu! Prepoznaj moju vatru!
U toj unutrašnjoj borbi pojavio se i trenutak slabosti- ljubav prema konobarici Mili, jednostavnoj ženi iz naroda. Bio je očaran, opijen, zaljubljen do kostiju. A ona… Ona nije mogla da vidi sve što je u njemu buktalo i otišla je, a on slika, piše i pati kao da se i poslednja varnica nade ugasila.
Družio se sa značajnim pesnicima svoga vremena, patio, pio. Često se selio. Oštar jezik i zameranje vlastima, nesiguran posao, velika porodica, sve ga je to pratilo na životnom putu sa koga nije hteo da odstupi. Poražen, siromašan, zaboravljen, razočaran u ljude, nikad nije izgubio dostojanstvo. Nije molio, nije se ulagivao, nije se prilagođavao. Bio je svoj, do kraja.
Možda je nosio siromašno odelo, ali mu je duša sijala kao kraljevska kruna.