Sunce u Ribama nosi snove, dubinu, intuiciju, osećaj, tugu i suze, ali i ljubav. Snovi, emocije, umetnost, duboki unutrašnji svetovi, sve je to bio Mika Antić – pesnik, slikar, novinar, filmski reditelj, boem, u večitom traganju za neuhvatljivom lepotom snova i stvarnosti.
Rano se preselio u Novi Sad gde je proveo veći deo života. Pisao je onako kako je i živeo, bez zadrške, punim plućima, ne bojeći se da kaže i da od tih reči izgori. U njegovim pesmama ljubav nije bila metafora. Govorio je da ljubav ne treba razumeti, već doživeti, a on ju je doživljavao svakim svojim damarom i svakom svojom porom. Voleo je žene onako kako je i pisao o njima, ranjive, slobodne i neuhvatljive. Bio je boem po duši. Kafane su mu bile radne sobe, lirski dnevnici, pozornice i utočišta. U njima je nastajala poezija koja se nije trudila da bude uzvišena, ali je to ipak bila. U kafani je bio jednak sa svima– sa konobarima, glumcima, pijancima, zaljubljenima. Tamo je govorio jednostavno, ali su njegove reči pogađale duboko, u samu srž ljudske emocije.
Iza te maske boema krio se pesnik sa tugom u očima, sa tugom u pesmama koje bole i kad su lepe. Nosio je tugu koju je pretvarao u stihove i zato su ga svi voleli jer je govorio ono što mnogi osećaju, a ne znaju da kažu. Pisao je za decu i za odrasle, za one koji se smeju i za one koji plaču. Ženio se, voleo, gubio, vraćao, lutao. Birao je put tuge jer tamo srce brže kuca. Bio je umetnik koji nije pravio razliku između dana i noći, između sna i stvarnosti. Sve je bilo jedno, i sve je bilo pesma. Umro je 1986. godine, prerano, ali je zauvek ostao u pesmi. Nije želeo govor na sahrani, želeo je muziku i stihove svoje Besmrtne pesme kojom se oprostio od ovog sveta jer kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.