Sunce u Vodoliji osvetljava priču ljubavi na način koji nije mogao biti razumljiv tadašnjem svetu, a današnji možda tek počinje da razume. Neke ljubavi su prevelike da bi ih svet razumeo, previše slobodne da bi se pokorile pravilima. Takva je bila ljubav Laze Kostića i Lenke Dunđerski-strasna i duhovna, uzvišena i neponovljiva.
Sunce u Vodoliji-povezanost slobode i genijalnosti. Laza Kostić je bio pesnik, filozof, političar, esejista, prevodilac, erudita i osobenjak, jedan od najučenijih ljudi svog vremena. U njegovom umu stanovali su i Gete i Šekspir, i Hrist i Homer. Govorio je više jezika, pisao i stvarao na način svojstven samo velikima, a u srcu je bio pesnik koji je verovao u ideju uzvišene ljubavi.
Lenka Dunđerski, kćer čuvenog vojvođanskog veleposednika Lazara Dunđerskog, bila je mnogo više od lepe bogatašice. Obrazovana, načitana, govorila je strane jezike, čitala klasike, volela umetnost i filozofiju. Bila je devojka ispred svog vremena, duhovno sazrela daleko iznad svojih godina, previše umna i velika za svet koji ju je gledao samo kroz prizmu udaje.
Upoznali su se kada je Laza već bio u zrelim godinama, a Lenka tek postajala žena. Očaran njenom pameću i duhovnom lepotom, brzo je shvatio da nije reč o prolaznoj zaljubljenosti, već o susretu dve srodne duše koje se prepoznaju bez reči. Ona nije bila samo lepa žena, bila je oštroumna, mogla da mu parira u bilo kom dijalogu rečima i pogledom. Prepoznao u njoj nešto što je prevazilazilo godine, stalež, pa čak i samu realnost, ali, društvo nije moglo da proguta njihovu priču.
Razlika u godinama, razlika u položajima, statusu, očekivanjima, sve je bilo protiv njih jer njihova ljubav nije bila prikladna. On je bio gotovo trideset godina stariji od nje, sa kredibilitetom intelektualca, poznatog u intelektualnim i javnim krugovima, a od Lenke se očekivalo da se uda po pravilima sredine, a ne srca. U očima sveta, njihova bliskost bila je sumnjiva, neprimerena i, jednostavno, nemoguća.
U toj unutrašnjoj borbi između želje i dužnosti, nastaje tragedija. Laza Kostić postaje sebi sudija, želeći da zaštiti nju od sebe. U pokušaju da pobegne od osećanja, ženi se drugom, a Lenka umire u svojoj 25. godini, zvanično od tifusne groznice, a biće da joj je srce prepuklo. Možda od tuge, a možda od tihe borbe koju je vodila unutar sebe jer biti slobodna, obrazovana i svoja u 19. veku značilo je biti osuđena na nerazumevanje okoline.
Laza Kostić je njenu smrt nosio kao prokletstvo. Tuga mu je bila večna. Pretočio ju je, godinama kasnije, u ono što je, možda, najlepša srpska ljubavna pesma svih vremena, Santa Maria della Salute. Pesma je posveta neostvarenoj ljubavi, čežnji, krivici i oproštaju, pokajanje u stihu, lični lament izgubljenoj ljubavi. Molitva u njoj je univerzalna poruka svim ljubavima koje nisu smele da se dese jer prevazilaze okvire i pravila vremena, a i danas inspirišu.