Frida Kalo se često posmatrala više kroz ljubav nego kroz slikarstvo, kao da je njen emotivni život bio skandal, a ne simptom duboke strasti, boli, opsesije i potpune emotivne ogoljenosti. Volela je da bi pobegla od sebe. Volela je da bi se ogledala, da bi ostala u dijalogu sa sopstvenim ranama. Veze su joj bile intenzivne i često razorne. Ljubav nije bila utočište, već beskućništvo i samoća.
Bol je u njen život ušao prerano, najpre kroz dečiju paralizu, a zatim kroz nesreću koja ju je zauvek vezala za fizičku patnju. Ležeći nepokretna, Frida je počela da slika zato što je morala nekako da govori. Ogledalo iznad kreveta postalo je sagovornik, a autoportreti način da se sabere u celinu. Njena umetnost nije bežala u snove, ni simboliku, slikala je ono što živi– bol, krv, identitet, Meksiko, žensko telo kao polje borbe. Govorila je da ne slika snove, već sopstvenu stvarnost.
U njoj i na njoj se primećuje stalno preplitanje identiteta kroz muški i ženski princip. Nosila je duge suknje da sakrije povredu, ali i muška odela da provocira norme. Volela je i muškarce i žene, ideje i revolucije, dijalog i sukob. Njene slike, poput Dve Fride ili Bez nade su razgovor sa sopstvenim bolom.
Volela je razgovor isto koliko i dodir. Njene ljubavi bile su mnogobrojne, često paralelne(Venera u Blizancima u aspektu sa Uranom)- muškarci i žene, prijatelji i neprijatelji. Uprkos svim susretima, avanturama i zanosima, do kraja života volela je jednog čoveka, Dijega Riveru. Upoznala ga je još kao tinejdžerka, a kada su odlučili da se venčaju, ona je imala dvadeset dve, on četrdeset tri godine i već izgrađeno ime muraliste. Svet ih je gledao sa čuđenjem i podsmehom, nazivajući njihov brak vezom slona i golubice.
Njihov brak bio je savez dve snažne ličnosti koje su se privlačile, ali i odbijale, istovremeno. Delili su ljubav prema umetnosti, politici i Meksiku. Dijego je bio zavodnik, sklon brojnim aferama koje nije skrivao, dok je Frida patila, ali i učila da uzvraća istom merom. Izdaje nisu prekidale nit koja ih je povezivala.
Frida je nosila još jednu tugu, želju da postane majka. Njeno telo, već izmučeno bolom i povredama, nije joj to dopuštalo. Tri puta je gubila decu i svaki put je bol pronalazio put do platna. Slika poput Bolnice Henri Ford zapis je jedne nemoći i pokušaj da se tuga pretoči u oblik.
Sama je govorila da je u životu imala dve velike nesreće–saobraćajnu nesreću i brak sa Dijegom Riverom. U slici Sakaćenje odsekla je svoju dugu crnu kosu koju je Dijego obožavao, kao čin prkosa i oslobođenja kroz transformaciju. U Sećanju je ostavila probodeno srce kraj svojih nogu, zajedno sa odbačenom odećom, pokušavajući da se oslobodi svega što je vezuje za njega. Taj unutrašnji lom doveo je do razvoda, ali, nažalost, ne i do kraja priče.
Bolest se vratila, a Dijego je ponovo bio tu, brižan i prisutan, ali nikada samo njen. Posle Fridine smrti, Dijego je njenu rodnu kuću, Plavu kuću, predao državi, nadajući se da će postati mesto sećanja, prostor gde će Frida nastaviti da živi. Umro je tri godine kasnije, sa željom da se njihov pepeo sjedini i ostane zajedno i posle svega jer njihova ljubav, koliko god bila razorna, samo je menjala oblike poput Fridinih slika, bolna, iskrena i večna.
Nosila je Meksiko na sebi kao znak i kao zavet. Šarene haljine nisu bile ukras, trake u kosi, cveće upleteno u pletenice, težak nakit koji zvecka kao istorija, sve je to bilo više od estetike. Bio je to gest prkosa i intimna priča ispričana bez reči. Njena garderoba nije pratila modu. Obrve spojene u luk i senka brkova nisu bile greška koju treba ispraviti. Ona samo nije želela da se dopadne svetu po njegovim pravilima.
Ništa nije skrivala-rane, šavove, operacije, gubitke, pobačaje, deformisano telo, slomljeno srce. Sve ono što bi većina ljudi pokušala da sakrije, ona je pretvarala u boju, liniju i simbol. Bol joj nije bio prepreka, već materijal.
Kao da je mislila:
—Ako ga dovoljno volim, prestaće me lomiti.
Ali nije prestao…