Kad bih umio da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.(Meša Selimović, Derviš i smrt, Nolit, Beograd, 1987.)
Ovako počinje roman Derviš i smrt, jedno od najvećih dela naše književnosti. Počinje posvetom ženi. U susret Suncu u Biku, strpljenju i upornosti, umetnosti, tvrdoglavosti, smirenosti i stabilnosti, postojаnosti.
Veza Meše Selimovića i njegove druge žene, Daroslave Božić, Darke, bila je pobuna protiv svih pravila i diktata koje je tadašnji svet nametao. On je bio musliman, a ona pravoslavka, ćerka oficira kraljeve vojske, što je u to vreme, posle Drugog svetskog rata, bio neoprostivi greh. Predodređeni po rođenju da ne pripadaju jedno drugome, rođeni su da budu povezani upravo zbog svega što ih je razdvajalo.
U ono vreme, voleti osobu druge vere, druge kulture bio je društveni prekršaj. Meša je bio oženjen Desom, obrazovanom profesorkom fizičke kulture iz poznate partizanske, komunističke porodice. Imao je i dete sa njom. Kada su rešili da se bore za sebe, da budu drugačiji, svoji, postali su opasni, nepoželjni, sumnjivi. Jasno i glasno izneta Mešina odluka da ostavlja ženu jer voli drugu, bez stida, bez pokoravanja, postaje pretnja. Život mu se pretvara u pakao. Isključuju ga iz partije zbog nedostojnog držanja, okreću mu leđa dojučerašnji saborci i prijatelji, okružuje ih beda, gola i sirova, u kojoj odrastaju njihove dve ćerke, a oni opstaju, braneći jedno drugo.
Meša i Darka nisu bežali od sveta, ali mu se nisu ni klanjali. Njihova ljubav je bila mesto otpora. U svom malom, ličnom prostoru koji su stvorili jedno za drugo, gradili su emociju i snagu da opstanu. Kada su ih odbacivali, oni su se okretali jedno drugome, kada su ih kritikovali, oni su ućutkivali svet svojom ljubavlju i uzajamnim poštovanjem. Meša je znao da bez nje ne bi bilo njegovog književnog sveta. Darka je bila inspiracija, prvi čitalac, prva publika i poslednji savetnik.
U svojim romanima Meša je sve više pisao o raskolu između pojedinca i sveta, između dužnosti i želja, između onoga što društvo traži i onoga što srce oseća. Njegovi junaci derviš Ahmed Nurudin iz romana Derviš i smrt i Ahmet Šabo iz Tvrđave bore se sa nepravdom sistema, sa nemogućnošću slobode mišljenja, sa traganjem za smislom u svetu koji kažnjava sve što je lično, iskreno i slobodno. U senci tih borbi tinjala je ljubav koja je prkosila pravilima sveta.
Njihov brak trajao je decenijama. Bili su jedno drugom dom i sigurnost u svetu koji je neprekidno pokušavao da ih izbaci iz ravnoteže. Oni, možda, nisu promenili društvo, nisu pobedili sistem, religijske norme, ni rigidnu sredinu, ali su nadživeli sve pokušaje da ih razdvoje.
U toj borbi protiv sveta njihova ljubav podseća na onu između Ahmeta Šabe i Tijane u romanu Tvrđava. I tamo, kao i u Mešinom životu, nema mesta velikim gestovima, nema romantičnih ideala, samo sirova stvarnost, beda, nemaština, smrt i očaj. Gube dete, gube sigurnost, gube dostojanstvo pred društvom koje ih ignorše ili odbacuje. A ipak, kroz sve to, ne gube jedno drugo i ostaju postojani.
Tijana i Ahmet vole se jednostavno, bez mnogo reči. U Tijaninoj upornosti da ostane uz njega i kad mu se život ruši, u njenom strpljenju i snazi, oseća se ona ista podrška koju je Darka pružala Meši. Tijana je partnerka i Ahmetov stub sigurnosti.
Ahmet, izgubljen u svetu besmisla, u svetu bez pravde, u svetu koji mu ne daje ništa osim rana, pronalazi smisao upravo u toj ljubavi, kao i Meša, jer bi bez nje i jedan i drugi bili samo senka. To je ono što je zajedničko i životu i književnosti – ljubav ne spasava od sveta, ali daje snagu da se u njemu opstane, ne briše bol, ali je čini podnošljivijom, ne donosi pobedu nad sredinom, ali pokazuje da se istina može živeti u dvoje, uporno, protiv svega.
Meša je znao da se velike borbe dobijaju istrajnošću. Zato je njegova ljubav, kao i ona između Ahmeta i Tijane bila trijumf nad svetom koji ne zna ni za ljubav, ni za žrtvu. U tome i jeste njihova pobeda. Prava borba pojedinca protiv društva je u tome da sačuvaš svoje pravo na ljubav, slobodnu misao, pravo na istinu. Meša i Darka bili su dokaz da ljubav može biti otpor.
Kad bih umio da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.(Meša Selimović, Derviš i smrt, Nolit, Beograd, 1987.)
Zato je njihova priča i dalje postojana kao Sunce u znaku Bika.