Aleksa Šantić, pesnik koji ljubav nije mogao imati, ali nikada nije prestao da voli
Sunce u Blizancima donosi nemiran duh, radoznalost i sposobnost da se kroz reči izraze najsloženije emocije. Takvo Sunce je sijalo i u duši Alekse Šantića, pesnika nežnih stihova, uzvišene tuge i neostvarene ljubavi.
Rođen je u Mostaru, u gradu gde se istok i zapad sudaraju i prepliću. Odrastao je u svetu razlika-verskih, jezičkih i kulturnih. Baš tu, među tim granicama koje su razdvajale ljude, on je celog života pokušavao da pronađe ono što ih spaja-emociju, lepotu, toplinu, saosećanje, razumevanje u komunikaciji.
Njegova poezija nosi u sebi sposobnost da se kroz stih uhvati trenutak, da se prenese čežnja, oseti treptaj duše i onda kada su svi zidovi podignuti i sve nade ugašene. Njegove reči su meke, ali jake i odzvanjaju i danas.
Jedna od najsnažnijih tema njegovog stvaralaštva jeste upravo ljubav, nežna, uzvišena, ali često nedostižna. Aleksa Šantić je voleo nekoliko puta. Iz tih neostvarenih ljubavi nastali su stihovi koji i danas diraju u najdublje rane naše duše jer ne postoji čovek koji nema ranu. Njegova najveća ljubav, žena koju nije mogao da ima, inspiracija do poslednjeg daha bila je Anka Tomlinović, lepotica hrvatskog porekla, zbog koje je napisao neke od svojih najlepših stihova. Njihova ljubav bila je čista i veoma jaka. Razumela je njegovu tananu dušu, njegove snove i njegove stihove. Razumela je njega. Ipak, razlike u veri, poreklu, porodična očekivanja, njegova majka stajali su kao nepremostiva prepreka, a tada, kao i danas, društvo je često bilo jače od srca. Aleksa se oprostio od svoje ljubavi, a ona se udala godinu dana kasnije i otišla iz Mostara. Svadbena povorka, koja je prošla pored njegove kuće, za sobom, za njima, za njom, za njihovom prekinutom srećom ostavila je polomljenu dušu, koja nikada više nije zacelila.
Nije se nikada oženio, ali je voleo, svim svojim bićem. Tu ljubav je sačuvao, kao sećanje, u stihu. Pretvorio ju je u pesme koje i danas diraju dušu: Grivna, Ne vjeruj, Emina, Čežnja… U njima se oseća ona večita čežnja, onaj pogled preko ograde, ona misao:
—Šta bi bilo da je smelo biti?
Njegova ljubav nije pobedila stvarnost , ali je uspela da je nadživi kroz poeziju.Sa Suncem u Blizancima, Aleksa Šantić je nosio dualnost u sebi kroz intelekt i emociju, razum i čežnju, svet i sebe. Pisao je i o socijalnoj pravdi i nacionalnoj borbi. Nije bio revolucionar mačem, već pesmom. Njegova borba nije bila za slavu, već za ljudskost. Kada govori o običnom čoveku, govori sa najdubljim poštovanjem i sa ogromnim bolom i patnjom zbog njegovog stradanja. U njegovim pesmama nije bilo mesta za podele. Sva tri naroda Bosne i Hercegovine podjednako voli, o svima njima piše i zbog svih njihovih patnji uzdiše i trpi. Njegova zemlja je uboga i gola, a svi njeni stanovnici njegov rod čije ga rane bole i zbog njih pati.
Ipak, najjače je govorio kad je govorio o srcu, o onome što nije imao, a voleo je kao da jeste. Sunce u Blizancima mu je dalo sposobnost da voli i kad ne sme, da oseća i kad boli, da piše i kad nema kome, da ostane veran toj ljubavi, do kraja, ne kroz brak i dodir, već kroz večni trag u stvaralaštvu. Kroz reč je umeo da dotakne ono što je nedodirljivo i da premosti razlike svojom verom u lepotu duše. Njegova poezija je, istovremeno, i misao i osećaj, i borba i predaja, i svetlost i senka. Pisao je da bi preživeo i ostavio nam pesme kroz koje i mi preživljavamo ono što nismo znali da osećamo.
Njegova poezija i danas živi jer ona ne govori samo o njegovoj ljubavi, već o svim ljubavima koje nisu mogle da opstanu, a bile su prave. Možda je baš u toj neostvarenoj ljubavi i bila njegova najveća snaga. Iz nje su rođeni stihovi koji i danas pronalaze put do nas i uče nas da prava ljubav ne mora da se desi da bi trajala. Dovoljno je da se oseti i da se napiše.
U susret Suncu u Blizancima, Emini i Aleksi Šantiću…
