I svi smo isti. I svi smo različiti…
—Svi mi putujemo snovima. Svi smo putnici na autoputu života. Skitnice na kolovozu čežnje. Beskućnici u domu ljubavi. Borci u ratu tuge. Izgubljeni tražimo. Neshvaćeni shvatamo. Nevoljeni volimo. Nesigurni se nadamo. I svi smo isti. I svi smo različiti.
(Laušević Žarko, Godina prođe, dan nikad, Novosti, 2011.)
To je onaj koji ne poznaje predaju jer mu je telo satkano od discipline, a duša od miliona duša koje pamte i vekove i stope. Stabilan i stamen, traje. Ratnik upornosti kroz tešku tišinu. Pokazuje snagu u trenutku kada se sve ruši. Prevazilazi i pad, i tamu, i osudu, i samoću. Zna da se veličina ne meri pobedama, već onim što preživiš i poneseš sa sobom.
Žarko Laušević – lice koje je osvajalo bioskope i pozornice, nagrađivan za uloge koje su postale deo kolektivnog pamćenja. Od Sivog doma, gde postaje glas buntovne mladosti, preko Oficira s ružom, Boja na Kosovu, gde je oživeo lik Miloša Obilića, večnog junaka istorije i borca za ideale koji prevazilaze i čoveka i vreme, do Braće po materi i Kaži zašto me ostavi, gde je prikazao složenost ljudske duše kroz svoju dušu.
Bio je više od glumca i postao ogledalo epohe.
Uloge nisu odigrane, već proživljene. Publika je u njemu videla i heroja i grešnika i zaljubljenog mladića i ratnika. Glumca koji je nosio teret istorije na svojim plećima pred kamerama. Svaka scena u kojoj se pojavio bila je trenutak u kojem se umetnost pretvarala u život, a život u umetnost.
Njegova gluma je večna, a uloge su svedočanstva o vremenu, narodu, borbi i ljubavi.
Ipak, život mu nije dao da ga živi mirno. Jedna noć, jedan pucanj, jedno ubistvo i sve se promenilo. Od junaka filma postao je zatvorenik stvarnosti. Godine, provedene iza rešetaka bile su godine u kojima je pisao, mislio, molio se, preživljavao jer, kako je sam govorio:
—Čovjek koji je ubio više nikada ne može biti slobodan.
Pomilovan, otišao je u Ameriku, daleko od zemlje koja ga je volela i osuđivala u isto vreme. Uprkos težini surove realnosti, nije prestao da bude glumac. Kada se vratio, kao da nikada nije ni odlazio. Opet je stao pred kamere da nas natera da ćutimo, verujemo, plačemo i ponosimo se. Svaki povratak je dokaz da se može preživeti i pad i tama.
Glumac života, pao je i ustao. Voleo ga je narod jer je u njemu video sebe, sve svoje slabosti, svoje snove, svoje borbe. Bio je njihov kralj i skitnica, junak i grešnik, a identitet je uvek nosio u sebi. Kosovo mu je bilo i početak i kraj, poreklo i sudbina. Počeo je s Kosovom i završio s Kosovom jer koreni su mu bili tradicija, a tradicija večnost.
Kosovo za njega nije bilo samo mesto na karti, već ognjište duše, svetilište koje je čuvalo sećanja, temelj identiteta. Svaka reč i misao o njemu nosi težinu prošlih vekova, miris tamjana i zov naših predaka. To je priča o prkosu, ljubavi i gubitku, o opstanku kada opstanka nema, o borbi za identitet kada ga otimaju i znani i neznani. Bio je Obilić, drzak i prkosan, pun vekovnog bunta, oči u oči sa smrću, bez straha jer postoji nešto vredno borbe i kad znaš da ćeš pasti. Ljubo Božović je samo nastavak njegovog ličnog krsta, tišina zatvorske ćelije, progonstvo, ali i pogled Srbina sa Kosova i Metohije koji ne pristaje da ćuti. I kada su ga lomili, otimali mu vreme, snove i slobodu, nisu mogli da mu uzmu identitet. Kuriozitet je da glumiš gubitak sebe, a da ostaneš glumac koji sebe nikada nije izgubio.
Postao je legenda. Život mu je bio drama veća od svih drama koje je igrao. Smrt je bila poslednji čin koji ga je odveo u legendu, ali njegove reči ostaju da svedoče. Mars u Jarcu je, kroz lik i delo Žarka Lauševića, ratnik koji je izdržao sve i naučio nas šta je istrajnost i upornost, da kad padnemo, ustanemo i ostanemo uspravni i kad svi ostali kleče.
Mars u Jarcu je simbol onih koji nikada ne odustaju, onih koji nose teret i upornost kao orden, prijateljstvo kao zakletvu, onih koji znaju da je život rat istrajnosti, a da je realno sagledavanje problema oružje jače od mača.
I zato, dok putujemo kroz stvarnost, padamo i ustajemo, volimo i gubimo. Mars u Jarcu je podsetnik da čovek može biti i voljen i proklet, i slavljen i osuđen, i živ i mrtav u isto vreme. Istina života možda se baš krije u tome da svi smo isti. I svi smo različiti, a retki su oni koji ostanu večni.
Žarko Laušević.
