—Čak i ako sreća zaboravi na tebe, ti nemoj nikada zaboraviti na nju—
Ove reči Žaka Prevera najprecizniji su opis njegove poezije, jednostavne, a beskrajno duboke. To je poezija slobode, ljubavi i otpora, gde običan čovek prelazi liniju između umetnosti i svakodnevnog života.
Mars u Vodoliji Žaka Prevera je buntovna energija, kreativna, a rasuta. Mars koji piše stihove u dimu kafe, haosu gradskih ulica, osmehu nepoznate devojke, u pobuni protiv svakog oblika društvene nepravde. Ne izgleda previše emotivno, ali se kroz umetnost bori za ideale poput slobode, jednakosti i ljubavi. U ljubavi haotičan i nepredvidiv, živeo je ono što je pisao – brojne ljubavne avanture, strast i nemir, a iz te rasute energije stvorio je neke od najlepših ljubavnih stihova 20. veka.
Njegove pesme govore o ljudima bez favorizovanja bilo kog sloja društva. Svoje stihove pisao je na komadićima papira, bez ambicije da ih objavi. Zato je prva zbirka pesama Reči objavljena kada je Prever već bio zreo pesnik i doživela je ogroman uspeh kod čitalačke publike.
Ovo je pesnik koji nikada nije koristio reč mržnja, ali je slobodno upirao prstom u one koje je smatrao odgovornim za gašenje svetla u ljudima – političare, pobornike rata, verske fanatike i ljude koji su spremni da zarad svog konformizma žrtvuju sve oko sebe.
Pariz je bio pozornica na kojoj su njegovi stihovi igrali igru života običnih ljudi, ljubavnika, radnika kroz skromna predgrađa i blatnjave ulice kojima je i sam prolazio. Stihovi mirišu na jesen, toplu letnju kišu, ljubav i čekanje.
U tom duhu nastaje i najčuvenija pesma Barbara. Naizgled jednostavna priča o devojci, susretu dvoje neznanaca u ulici Sijama u Brestu, njenom pogledu, osmehu, zagrljaju na kiši. Međutim, kišu uskoro zamenjuju bombe, a radost nestaje u ratu. Kiša postaje pljusak ognja, gvožđa i čelika. Snaga pesme upravo počiva na toj antitezi između nežnosti i straha, ljubavi i razaranja, svetlosti i tame.
Barbara postaje simbol svega što je lepo i prolazno, ljubavi, sreće, mladosti, nade, ali i sećanja koje je rat pregazio. To nije priča samo o jednoj ženi. Ona govori o svima koji su izgubili zbog rata, o ljubavima koje nisu preživele tenkove i granate, o osmesima koji su zgaženi. Ona je univerzalni simbol čiste, nesebične ljubavi koja u trenutku zatrese u uzdigne celo biće do nebeskih visina, a onda nestane.
Kraj pesme je kraj ljubavi koja stvara ranu koja nikada ne zaceljuje. Ni sam pesnik na kraju ne zna da li je preživela, da li se smeje ili plače, ali zna da je rat uništio ono što ni vreme nije moglo.
Pored pisanja, nakon perioda angažma na filmu, Prever se okreće pesmi i šansoni. Njegova saradnja sa
najpoznatijim francuskim kompozitorima i pevačima uvela je poeziju među narod, u kabaree, kafane, trgove, gde joj je bilo i mesto. Tako je Prever postao most između poezije i muzike, snova i stvarnosti.
Njegova poezija je i dalje pesma ulice, pesma kiše, pesma pobune i ljubavi. Mars u Vodoliji, u njemu, večiti je bunt protiv banalnosti sveta. Pisao je da bi nas podsetio da nikada ne smemo zaboraviti sreću čak iako ona zaboravi nas.