Sima Pandurović stoji ispred nas, gori i tone, rastrzan između strasti i predaje, razuma i intuicije, mraka i svetlosti koja bljesne, pa se odmah ugasi. U njemu žive i borac i sanjar, pesimista i ljubavnik, čovek koji misli i koji se predaje životu u čekanju posmrtnih počasti.
Detaljno poznavanje francuske književnosti, mnogih stranih jezika i kultura oblikovali su njegov pesnički
senzibilitet i učinili ga jednim od najboljih pesnika srpske moderne. Nemirna duša je bila pesnik, esejista, kritičar, estetičar, prevodilac i dramski pisac.
Školovao se u Drugoj muškoj gimnaziji, a zatim na Filozofskom fakultetu u svom rodnom gradu. Prava škola, ona unutrašnja, bila je škola razočaranja, borbe sa sobom i svetom i tišine u kojoj se nemir pretvara u stih.
Osporavan od strane književne kritike zbog svog pesimizma i štetnog delovanja na čitalačku publiku, posle Drugog svetskog rata je i uhapšen, a Sud časti oduzeo mu je nacionalnu čast na pet godina kao posledicu njegovog javnog delovanja u Srpskoj književnoj zadruzi i
objavljivanja tekstova tokom okupacije.
Sve u životu ga je tada i tištilo i grizlo. Dolazi do osude svoje lične svesti i ulazi u večito preispitivanje da predstavlja strano telo u svakom vremenu.
Njegova poezija je intelektualna, filozofska, ispovedna, ogoljena, protkana sudarima duše sa zidovima sveta.
Dominira pesimizam koji je tragičan, srušene ambicije, razočaranje, vapaj, smrt. U njoj se duša raslojava na sitne delove koji ledbe, tako rasuti, da se nikada ne sastave, a njen krik odzvanja, ali ga ne čuje niko.
Pesme Mrtvi plamenovi, Pesma tame, Rezignacija, Ravnodušna pesma, Sumračne težnje predstavljaju svet u kome nada živi samo kao sećanje, ironija nije zloba, već potpuna svest o tragičnoj otuđenosti i usamljenosti čoveka.
Iz tog istog mraka iznikli su i ljubav i rodoljublje.Tako je nastala njegova pesma Svetkovina koja je i ljubavna i sumorna jer ljubav i smrt teku istim koritom.
U zbirci Posmrtne počasti smrt je stalna saputnica, tiha gospodarica svih stvari.
Pesimizam i bol mogu se savladati jedino gašenjem osećanja, zaboravom svega proživljenog.
Zato Svetkovina i Potres ludilo ističu kao oslobođenje od okova sveta koji nas sputavaju od prvog dana našeg života.
Ipak, u Pandurovićevoj tami živi i ljubav prema domovini. U Rodnoj grudi domovina je poslednje utočište, poslednja tačka svetlosti u srušenom svetu. Domovina i pesnik se drže jedno drugog da ne bi potpuno potonuli.
Živeo je i pisao na rubovima misli, osećanja, života. Bavio se kritikom i prevođenjem, ali pre svega, bavio se čovekom, onim u sebi, onim u nama.
Mars u Ribama je ratnik koji luta u magli vlastite duše i vodi unutrašnje ratove sa samim sobom.
Mars u Ribama u konjukciji sa Plutonom u Ribama-Bodler
Na Pandurovićevo pesništvo najviše su uticali francuski simbolisti, pre svega Bodler(Mars u Ribama u aspektu konjukcije sa Plutonom u Ribama). Tu se otvara put između dva pesnička sveta koja se prepliću u mraku i nemiru, u potrazi za onim što se ne može naći. Mars u magli Riba traži svog prethodnika u čijoj se izmaglici rađala poezija kao opomena i proročanstvo.
Šarl Bodler, ukleti pesnik, nosio je u sebi težinu ratnika koja se kupala u melanholiji, ekstazi, poroku, ratnika koji se ne bori za svet, nego protiv sopstvenih demona i ponora vlastite duše. U konjunkciji sa Plutonom, sve se pretvorilo u vrhunac tame, silazak u podzemlje duše, u beskrajnu fasciniranost propadanjem, smrću, raspadanjem morala i tela.
Cveće zla, njegova zabranjena, skandalozna zbirka, svet je u kome miris propasti postaje miris umetnosti,
lepota se traži među uvelim ružama, a dobro i zlo izmešani su kao sumpor i parfem.
U porocima-alkoholu, opijumu, ženama lakog morala tražio je beg od stvarnosti, ali i oruđe stvaranja. Sve ono što francusko društvo 19. veka nije htelo da vidi u ogledalu, Bodler je stavio na naslovnu stranu poezije. Zbog toga je Cveće zla bilo zabranjeno, ne zato što je bilo zlo, nego zato što je pokazalo sva zla ovog sveta, bez ulepšavanja.
Marsom u Ribama nikada nisu delili isti grad, isti jezik, istu kulturu, ali borbu jesu.
Od sumraka je nastao mrak, koji se pretače u poetsku fantaziju i pesimizam i ukazuje da je ljudska priroda krhka i lomljiva.
Osećaj da se boriš u mulju vremena, u vodi bez dna, gde je jedina pobeda spoznaja da tonemo svi.
Duša u mraku tinja kao svetlost koja jedva svetli na samoj ivici sumraka.