Merkur u Ribama i misli u slikama, intelekt koji svet i sanja i opisuje rečima u kojima je misao kao voda-obojena senkama, intuitivna, prepuna vizija i snova.
Jovan Dučić, pesnik, esteta sa manirima i visokim standardima, mislio je u metaforama, slikama koje se prelivaju jedna u drugu i rečima koje otkrivaju samo ono što treba. U njegovim delima dominira duhovna potreba, puna određene simbolike.
Voleo je umetnost, luksuz, tišinu prostora, komunikaciju sa lepim ženama i eleganciju življenja. Stvarno nestvarna boja, miris i simbolika kretali su se po ivici sna. Duboko odan onome što je smatrao idealom, tragao je za duhovnom lepotom.
Stil pisanja prefinjen i neponovljiv. Sinestezija, koja se javlja u mnogim njegovim pesmama potvrđuje da sve mora imati oblik, miris, ukus, ton i maglovita osećanja.
Znao je da se istina ne nalazi samo u bolu, već i u uživanju, lepoti, idealu. Od čitalaca je tražio priznanje kroz pažnju i potvrdu da je njegov svet shvaćen i poštovan. Kroz misao, sliku i ideal hteo je da bude voljen kao u romantičnoj izmaglici.
Sklon avanturama i lepim ženama. Za njega je svaki susret bio estetska i mentalna inspiracija. Nije osvajao da bi posedovao, već da bi osetio novu nijansu, novu sliku za svoj unutrašnji svet. Voleo je da bude obožavan, ali isto tako da ostane nedokučiv, sa željom da uvek postoji malo magle između njega i drugih.
Iako čuveni zavodnik, nikada se nije ženio. Njegov ljubavni život ostao je obavijen blagom, neptunovskom tajnom, kao i njegovi stihovi u kojima se ponekad pitamo voli li žene, prezire ih ili oboje, u složenoj igri razočaranja, snova i stvarnosti. Njegov šarm bio je mešavina stvarnog i nestvarnog kao zemlja i voda.
Spreman da rizikuje sve za viziju strasti koja ga je opijala, odlazio je lako, ostavljajući za sobom slomljena srca, kao pesnik koji zna da život nije bojno polje, već scenski nastup kojim se traži lepota.
Živeo je kao neko ko se zaljubljuje u ideju o ljubavi više nego u samu ženu. Tražio je vernost idealu, ali je stalno naginjao slobodi i snu koji ne sme da se zadrži predugo na zemlji niti da pripada. Njegova najveća ljubav možda nije bila neka konkretna žena, već on sam u ogledalu svojih pesama, u lepoti slika koje je stvarao i u tišini posle stiha.
Stvarno nestvarna povezanost između neba i reči čini da su Dučićeve slike oživljene, a pesme meke, prozirne, pune slutnji, metafora i snova. Stvarnost se u njima prelama i pretvara u mit, a pesnik postaje onaj koji ne opisuje svet, već ga pretvara u ogledalo svog unutrašnjeg bića.
Stvarnost nestvarnosti.