Mesec kao duša i emocija, a Saturn kao ograničenje. Ova konjukcija postaje težina u grudima gde svaki udah traži kompromis. Saturn i Mesec u aspektu konjukcije u Devici i Čarls Bukovski. Rođen je u Americi koja je tonula pod teretom Velike ekonomske depresije, odrastao u svetu u kome stabilnost nije postojala, a nežnost se doživljavala kao slabost. Njegov otac, ostavši bez posla, gubi i osećaj lične vrednosti, a sav bes, nemoć i frustraciju iskaljuje na sinu. U tom domu nema topline, samo disciplina bez ljubavi koja je svedena na ograničenost u preživljavanju. Teške akne nagrizaju mu lice i samopouzdanje, guraju ga u stranu, dublje u sebe. Iz tog bola rađa se osobenjaštvo, a iz osobenjaštva bekstvo u alkohol, knjige, rečenice koje bole i spašavaju. Kroz sopstvenu analitičnost pretpostavlja da neće nigde pripadati, ali će analizirati ono što drugi ne žele ni da vide. Posle srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu, sluša predavanja iz novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Kada otac pročita njegove pesme, ne vidi u njima talenat, već sramotu i izbacuje ga iz kuće. Bukovski tada zaista postaje ono o čemu će ceo život pisati-čovek bez oslonca, adrese i sigurnosti. Živi kao beskućnik, spava gde stigne, pokušava da se kao pisac probije u Njujorku, ali neuspeh ga ponovo vraća u Los Anđeles.
Upoznaje stariju ženu(Mesec u aspektu sa Saturnom). Odnos je iscrpljujuć i osuđen na težinu i raspad. Potom se ženi vlasnicom književnog časopisa. Piše i dalje, uporno, gotovo opsesivno, ali tek posle razvoda njegova karijera zaista kreće uzlaznom putanjom. Objavljuje zbirke pesama, kratke priče, kolumne. Postaje poznat u neformalnim književnim krugovima, čita svoju poeziju po zadimljenim barovima, malim salama, mestima gde publika nije uglađena, ali jeste iskrena. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najznačajnijih dela. Popularnost mu raste, ali on i dalje ostaje andergraund pisac kog objavljuju mali, nezavisni izdavači sa Zapadne obale. Zbog necenzurisanog izraza i analitičnosti prema bogatoj eliti, akademski krugovi ga ignorišu. Ne oprašta im, niti želi da mu oproste. Želi ostati veran sebi.
Šira javnost ga primećuje nakon dokumentarnog filma Bukovski. Sledi period putovanja, književnih večeri i festivala širom Amerike i Evrope. Evropa ga prihvata otvorenije jer tamo njegova ranjivost, umotana u grubost, nailazi na razumevanje. Kada se oženio Lindom Li Bejli, vlasnicom restorana zdrave hrane, dvadeset pet godina mlađom od njega, život mu tada prvi put poprima mirniji tok. Nastanjuje se u San Pedru, u lepo uređenoj kući sa bazenom. Paradoksalno, tek kada dobije mir, iza sebe ima sav haos o kome je morao pisati. U kasnijim godinama snimaju se filmovi po njegovim delima. Sa margina postaje hroničar jednog izgubljenog američkog sna. Umire od leukemije i sahranjen je u memorijalnom parku Green Hills, nedaleko od svoje kuće.
Bludni sin je roman o formiranju svesti i samoga sebe u svetu koji ne nudi utočište. To je priča o detinjstvu i odrastanju Henrija Kinaskog i ogledalo jedne grubosti koja počinje rano u siromaštvu, strahu, tišini kuće u kojoj ljubav ne stanuje. Bukovski u ovom romanu beleži godine američke depresije iz ugla onih koji nisu imali nikakav plan B. Doseljenici, radnici bez sigurnosti, deca koja prerano nauče da je svet veoma, veoma nepravedan. Piše o bolnom odrastanju, telu koje je izvor stida, licu koje odbacuju i pre nego što progovori, o školi kao mestu poniženja i užasa. Iz tog osećaja usamljenosti rađa se njegov pogled na svet koji je težak i rezigniran, ali ne pasivan. Nakon konačnog raskida sa porodicom i iluzijama, Kinaski kreće u lutanje. Gradovi se smenjuju, poslovi nestaju, ljudi prolaze, ali ostaje odluka da se ne uklopi. Njegova filozofija je isterati sopstvenu priču do kraja, bez izvinjenja i bez popuštanja, uz visoku cenu. Bludni sin postavlja neprijatna pitanja. Šta znači biti normalan u društvu koje je bolesno? Šta predstavlja uspeh ako ga postižu samo povlašćeni? Gde završavaju oni koji ne pristanu na pravila igre?
Selindžerov lovac u žitu, Holden, luta jer nigde ne ostaje i nigde ne pripada. Njegovo bekstvo je svestan produžetak bola. I jedan i drugi nose isti osećaj da su prerano videli sve mane i nedostatke u svetu odraslih, ali na dva različita načina. Razlika je u povratku. Bludni sin se vraća ponižen, a Holden još ne zna gde bi se vratio. Njegov put nazad možda će biti duži jer je povratak kod Selindžera mogućnost da se ponovo poveruje u čistotu i nevinost.
Bukovski je živeo u stalnom raskoraku između potrebe za redom i duševnog nemira koji ga razara, između analize svake rane i bega u ljušturu duše. Dokaz je da se iz bola može roditi glas koji želi samo papir, noć i još jednu čašu pre nego što sve ponovo zaboli.