Sudbina Natalije Obrenović ostala je simbol tragedije žene koja je bila kraljica bez mira i vladarka bez domovine.
Natalija Obrenović, rođena Keško, rodila se 14. 05. 1859. godine u Firenci. Otac joj je bio ruski pukovnik iz grofovske porodice, a majka je poticala iz moldavske vladarske kuće. Rano je izgubila oba roditelja–oca sa šest, a majku sa petnaest godina.
Starateljstvo nad njom, braćom i sestrama preuzela je tetka, kneginja Murusi. Školovala se u Moldaviji, Rumuniji i Rusiji gde je stekla široko obrazovanje i evropski duh.
Sa šesnaest godina udala se za kneza Milana Obrenovića. Naredne godine rodila je sina Aleksandra, budućeg kralja Srbije. Imali su i mlađeg sina Sergeja, koji je preminuo u detinjstvu.
Dolaskom u Srbiju, a naročito nakon proglašenja kraljevine 1882. godine, Natalija se trudila da uvede savremenije društvene i kulturne obrasce. Srbiju je doživljavala kao svoju novu domovinu, a sebe kao srpsku majku i prvu kraljicu posle Kosova. Uključivala se u političke tokove, otvoreno se suprotstavljala austrougarskom uticaju i zagovarala oslonac na Rusiju.
Tokom Srpsko-bugarskog rata 1885. godine posebno se istakla brigom o ranjenicima, obilazila bolnice i lično pomagala vojnicima, što nije prošlo nezapaženo.
Brak sa Milanom nije bio skladan. Politička neslaganja i lični sukobi rasli su iz godine u godinu. On je tražio oslonac u Beču, a ona je bila okrenuta Rusiji. Milanov temperament i brojne afere dodatno su urušavale odnos. Javna kriza izbila je 1886. godine, a razlaz se pretvorio u višegodišnji skandal. Razvod iz 1888. bio je pravno sporan i kasnije poništen, a Natalija ga nikada nije priznala kao legitiman.
Nakon Milanove abdikacije 1889. godine, političke prilike su se okrenule protiv nje. Godine 1891. bila je nasilno proterana iz Srbije. Odbijala je da napusti dvor, pa je morala da interveniše policija, a zatim i vojska. Njeni vapaji su odjekivali Beogradom, dok su građani pokušavali da je zaštite. Ipak, garnizon ju je ispratio do granice.
Formalno pomirenje sa Milanom usledilo je sredinom devedesetih godina, ali su odnosi ostali hladni i puni nepoverenja. Tokom vladavine sina Aleksandra pokušavala je da utiče na politiku, verujući da Srbija mora ostati oslonjena na Rusiju.
Veliki udarac doživela je 1900. godine kada se Aleksandar oženio Dragom Mašin. Taj čin je Nataliju slomio i u pismu se javno odrekla sina. Najteži trenutak njenog života bio je Majski prevrat 1903. godine kada je ubijen kralj Aleksandar. Njen život zauvek je potamneo.
Do kraja života nosila je crninu. Povukla se iz javnosti i okrenula dobrotvornom radu. Kao naslednica imovine Obrenovića postala je jedan od najvećih donatora Beogradskog univerziteta, kome je poklonila ogromna imanja, šume i rudnike u istočnoj Srbiji.
U starosti je utehu pronašla u veri. Prešla je u katolicizam i zamonašila se. Umrla je 5. 05. 1941. godine u Parizu. Sahranjena je tiho, bez državnih počasti, u krugu časnih sestara, rodbine i nekoliko prijatelja.
Natalijin život se ne završava u porazu, već u tišini gde ona ostaje kraljica.
Natalijina Ramonda je cvet koji opstaje isključivo svojom izdržljivošću. Oličenje suštine i žrtve našeg naroda. Cvet koji raste u hladu stena, bez potrebe za svetlom i traje, kao neko čudo, ne suši se, već čeka naše pretke. Oživljava i kada se potpuno osuši, ne traži ugodnost, već čvrstu osnovu. Koren Ramonde je samo siguran u pukotinama nasleđa.
Simbol je povezanosti sa precima, tradicijom i duhovnim nasleđem, deo našeg identiteta. Njena svetlost je unutrašnja. Ona je naš plamen koji greje kosture, rasute po vrletima albanskih gudura, celim stradalničkim putem kojim se ponosno kretao naš srpski narod, bolestan, gladan, smrznut, ponosan, ali častan. U njoj živi naša tiha pobeda i onaj težak korak kroz blato ka svetlosti. Ne, ona ne menja svet, već ga uporno drži da se ne raspadne kroz težinu trpljenja bez jauka.
Ne čezne za nebom, već ga nosi u sebi, kao busen zemlje na leđima koji ne odbacuje, već iz njega pušta nove izdanke. Upravo to nošenje prošlosti, tradicije i bola nije naš teret, već sećanje u obliku humke. To trpljenje je njen opstanak. Na toj beživotnoj zemlji Ramonda cveta kao što čovek pod teretom istorije i trauma ipak uspeva da iznikne, da se iznova rodi. Tako nas uči da onaj ko preživi svoje sušenje nije umro, već čeka da se vrati.
Oživljava iz potpuno osušenog stanja kao narod u izgnanstvu, sa verom u sebi. Kap kiše i eto je. Nije to kiša, to je suza sa čela naših predaka. Onda se, odjednom, list raširi kao simbol duhovnog vaskrsenja, unutrašnje snage koja nadilazi fizičku nemoć.
Podneta žrtva koja ne traži priznanje, simbol duše koja je preživela i koja i dalje preživljava, kamen koji pamti, korak koji ne odustaje, žena što nosi zemlju na leđima, a dete na grudima, jedini dokaz da ono što je palo može ponovo ustati.