U želji da razumemo ko smo i odakle dolazimo, okrećemo se prošlosti. U tom duhovnom prostoru koji je ispunjen simbolima i sećanjem, nalazi se koren iz kog smo nikli koji nosi ime Nemanjića, dinastije koja je oblikovala dušu naroda i postavila njegov duhovni i kulturni temelj. To je bilo vreme kada je vera bila stub države, a narod povezivao zemaljsko i nebesko, razum i srce, zakon i milost.
Pod krstom Stefana Nemanje i molitvama Svetoga Save srpski narod je spoznao da snaga nije u sili, već u duhovnosti, da bogatstvo ne leži samo u zlatu, već i u veri i znanju, da dom nije mesto gde spavaš, već prostor gde ostaje duša.
Oni su postavili temelje kulture, prosvete, zakonodavstva i umetnosti, ali i onog najvažnijeg- temelje zajedništva. U njihovom dobu duhovno i državno bili su jedno, a narod je znao kome pripada i u šta veruje.
Na čelu tog svetosavskog puta stoji Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije. Povukavši se sa prestola, postao je monah Simeon i zajedno sa svojim sinom, Savom, podigao je Hilandar, manastir koji do danas svetli kao srpska duhovna lađa i dom svih koji traže Boga u tišini Svete Gore.
Hilandar nije samo kamen i freska. To je simbol duše našeg naroda, rasadnik duhovnosti, one iskonske i prave, mesto gde se čovek uči tišini i istini. Centar srpskog pravoslavlja koji spaja nebo i zemlju, vreme i večnost, pretke i potomke.
U njegovim zidinama stanuju istorija i molitva. Svaki kamen pamti onog ko je tražio spas, svaka ikona suzu, svaka freska uzdah. Hilandar je zavet u prostoru i tiha opomena da nismo samo prolaznici, već naslednici koji iznova i iznova pronalaze sebe na tom svetom ognjištu.
Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop, usadio je u narod ideju prosvetljenja kroz veru, znanje i mir. Mudrac, koji je spojio zakon i milost, svetlost uma i toplinu srca delima koja nisu bila samo crkve i knjige, već duhovni temelj identiteta našeg naroda.
Učio je narod da se uzdiže dušom i da se zemlja osvaja kada se prvo osvoji čovek u sebi. Njegovo nasleđe je u načinu na koji mislimo, verujemo i nadamo se.
On je savest naroda, svetlost koja vodi naše korake.
Stefan Prvovenčani, prvi krunisani kralj, doneo je sklad između vere i državnosti. U njemu je carstvo imalo dušu, a duša svoje carstvo.
Uroš Prvi podizao je manastire i jačao zakon, Dragutin i Milutin širili su srpsku zemlju i gradili hramove, satkane od ljubavi i vere. Kralj Milutin je od Srbije napravio najjaču vojnu silu na Balkanu i ostavio oko četrdeset zadužbina, od Gračanice do Bogorodice Ljeviške, svedočanstva da su umetnost i molitva tada govorile istim jezikom.
Stefan Dečanski i njegov sin, car Dušan, kroz Visoke Dečane i Dušanov zakonik spojili su duhovno i pravno, Boga i narod u jednom dahu.
U vreme Nemanjića kovao se i srpski novac, simbol državne samostalnosti i ekonomske snage. Na njemu su se, uz lik vladara nalazili krst i mač kao vera i vlast u jednom. Kovanice Nemanjića bile su sredstvo trgovine i odraz kulturnog i političkog identiteta srednjovekovne Srbije, čime je srpska država stala u red evropskih carevina koje su imale svoj novac i potvrdila moć, ugled i razvijenost tadašnjeg carstva.
Nad svima lebdi Kosovo i Metohija, duhovna kolevka i srce srpskog narodnog bića. To je svetinja gde su Nemanjići ostavili tragove vere, ponosa i žrtve i mesto gde zemlja diše molitvom, a svaki kamen pamti zavet.
Simbolizuje dom, koren i sećanje, a u srcu naroda predstavlja unutrašnji Hilandar, prostor u nama gde se susreću vera, bol, ljubav i nada.
Nemanjići su znali da narod bez duhovnog korena ne može imati budućnost. Zato su njihove zadužbine most između zemlje i neba, između vremena koje prolazi i večnosti koja ostaje.
To je snaga koja ne ruši, toplina koja uči da moć nije u sili, nego u razumevanju. Postaje učitelj duše, pokretač srca i svedok da nas Bog ne meri po rečima, nego po svetlosti koju nosimo u sebi.
Kao što su Nemanjići zidali hramove od kamena i molitve, tako smo i mi pozvani da u svojim srcima podignemo nove Hilandare koji će biti svetilišta dobrote, mudrosti i zajedništva.
Nemanjići nisu bili anđeli, bili su ljudi od krvi i mesa. Za mnoge su danas kontroverzne ličnosti jer se često u prvi plan stavljaju njihove greške, surovosti i ljudske slabosti koje nisu bile male, niti bez posledica. Ipak, istorija se ne meri savršenošću, već stvaralačkom snagom koja ostavlja dela iza sebe. Nemanjići su stvarali državu u teškim, nemilosrdnim vremenima onako kako su to činili i drugi evropski vladari, boreći se, grešeći, ali i gradeći.
Njihove mane ne mogu izbrisati njihovu ulogu jer bez Nemanjića ne bi bilo ni temelja na kojima danas stojimo. Oni su osnova srpske državnosti, kulture i duhovnosti. Radili su kako su najbolje znali i umeli u svetu u kome je moć bila zakon, a opstanak stalna borba. Zato je njihov značaj za srpsku istoriju nemerljiv.
Možemo ih kritikovati, ali ih ne možemo zaobići. Možemo u njima videti nesavršenosti ljudskog bića, ali ne smemo zaboraviti da su bili stubovi. Stubovi se nikada ne ruše iako imaju pukotine, već se čuvaju jer bez njih nema kuće.