Priča o Dragi Ljočić je priča o prvoj ženi lekaru u Srbiji.
Rođena je 1855. godine u Šapcu. Osnovno obrazovanje završila je u rodnom gradu, a Veliku školu u Beogradu 1872. godine, u vreme kada je većina žena bila nepismena. Draga nije želela život ograničen brakom i domaćinstvom jer je u porodici imala uzor u bratu koji se školovao u Švajcarskoj, pa je i sama krenula tim putem.
Dispozitor Stelijuma je Jupiter u 9. kući u Vodoliji, što je kuća visokih znanja, medicine.
Studije medicine započela je u Cirihu, gde je 1879. godine diplomirala, postavši jedna od prvih žena lekara u Evropi i prva u Srbiji i na Balkanu.
Kao studentkinja napustila je studije kako bi učestvovala u srpsko-turskim ratovima kao bolničarka. Za svoj rad bila je odlikovana činom poručnika. Učestvovala je i u Srpsko-bugarskom ratu, Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Paradoks njenog života leži u činjenici da je u ratovima bila priznata kao lekar, a u miru joj je to pravo bilo uskraćeno.
Za zaposlenje u državnoj službi bilo je potrebno imati odslužen vojni rok što žene nisu mogle da imaju. Čak ni njeno ratno iskustvo i čin nisu bili dovoljni. Ministarstvo unutrašnjih dela u početku nije želelo ni da prizna diplomu
iz Ciriha.
Tek posle intervencije kneginje Natalije Obrenović, Dragi je dozvoljeno da polaže dodatni ispit pred komisijom
beogradskih lekara. Ispit je položila, ali joj je dopušten samo privatni rad iako je predsednik komisije, ugledni beogradski lekar, konstatovao da ona zna više o medicini od svih njih zajedno.
1.zaposlila se u državnoj bolnici, ali isključivo kao pomoćnica lekara. Čak i kada je 1886. unapređena u zvanje lekara sekundanta, to nije značilo ravnopravnost sa muškim kolegama. Njene žalbe ministru zbog
diskriminacije završile su se otkazom. Samo tokom ratova bila je izjednačena sa muškarcima lekarima jer je tada znanje bilo važnije od pola.
Mukotrpan rad na sticanju znanja, kao i zakočenost po pitanju aktivnosti, što je slika 29. stepena Vodolije, vrha 10. kuće, i rezultata koji se dešavaju pred kraj samog života.
Punih četrdeset godina država joj je osporavala zvanje lekara. Tek 1919. godine, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca zvanično joj je priznato pravo koje joj je pripadalo još od 1879. godine. Ni penziju nije mogla da ostvari sve do dve godine pred smrt iako je u Srbiji radila više od četiri decenije.
Pored medicinske prakse, Draga Ljočić bila je duboko angažovana u društvenom životu. Borila se za obrazovanje žena, njihovo profesionalno izjednačavanje i pravo glasa. Bila je prva predsednica Društva beogradskih žena lekara, zalagala se za osnivanje bolnica za žene i decu i za brigu o nezbrinutoj deci-Jupiter u Vodoliji kao veliki humanitarac.
Ovaj Jupiter raspolaže idejama koje menjaju tok zajednice, bori se za ljudska prava i slobodu izbora, ima znanje koje deli, razmišlja globalno, a deluje kolektivno. Majstor je za udruženja, pokrete i zajednice.
Bila je jedna od osnivačica Kola srpskih sestara, organizacije koja je spojila humanost, patriotizam i žensku
solidarnost.
Kolo srpskih sestara u njenom životu je realna mreža ženske solidarnosti u kojoj žene uče jedna drugu, leče zajedno, pomažu ranjenima, organizuju, pišu, protestuju. To je znak zajedništva koje je povezano nitima empatije i vere da niko ne treba da ostane sam.
Prevela je sa ruskog jezika knjigu Gajenje male dece kako bi majkama približila savremena znanja o odgajanju dece.
Udala se za Rašu Miloševića, novinara i političara, koji je bio u zatvoru posle Timočke bune. Dispozitor vladara
7. polja je Saturn u 12. kući.
Bila je prva žena u Srbiji koja je svom devojačkom prezimenu dodala muževljevo. Imala je petoro dece, a njenu snagu i istrajnost nasledila je ćerka Radmila, takođe lekar, školovan u Cirihu. Tokom Prvog svetskog rata majka i ćerka su kratko radile zajedno u bolnici u Nišu.
U poslednjim ratnim godinama, narušenog zdravlja, Draga je napustila Srbiju i otišla u Švajcarsku, odakle je organizovala pomoć zarobljenicima u Austriji i Mađarskoj, dok je njena ćerka Radmila prošla albansku golgotu i stigla do Solunskog fronta.
Draga Ljočić umrla je 1926. godine u Beogradu. Iza nje je ostao primer uporne borbe u kojoj se pravo osvaja iznova i iznova, iz godine u godinu, bez odustajanja.
Stelijum u Ribama je sećanje koje voda čuva. Njen Stelijum nije bio bekstvo od sveta, već mesto gde se tuđa bol oseća kao sopstvena odgovornost.
Snovi Drage Ljočić bili su vizija pravednijeg društva, slike žena koje izlaze iz stereotipa, bolnica koje ne pitaju za poreklo, siromaštvo ili
pol.
Borba Drage Ljočić vođena je saosećanjem, nije se gasila pred realnošću i emocijom je okupljala u kolo koje se nije prekidalo, već se širilo.
Četrdeset godina je čekala da Srbija sustigne njene ideje. Ispit istrajnosti.
Četrdesetogodišnje čekanje da joj se prizna ono što je znanjem, radom i žrtvom odavno zaslužila…