Mars kao ratnik, ovoga puta u Škorpiji, ne vitla mačem, već strateški, perom i papirom, obara sve granice. Ratnik koji piše je Radoje Domanović. Ne udara prvi, samo posmatra i pamti.
Strateg koji ide u bitku samo kad zna da je dobija.
Domanović je bio bitke ne da bi pokazao snagu, već da bi srušio laž. Bio je analitičar društva čija meta nikada nije bio čovek već slabost naroda, glupost koja se maskira u autoritet, beskičmenjaštvo, slepo podaništvo i servilnost koja prelazi u primitivizam.
Svaka rečenica bila je kao rez skalpela, bez suvišnih emocija, tačno tamo gde boli. Njegovi junaci-žigosani narod, lažni velikani, krdo koje ćuti, građani koji kao mrtvo more gutaju sve što je napredno i prosperitetno nisu karikature, već ogledala. U njih se svako može pogledati i postideti.
Mars u Škorpiji zna da čeka. Ne skače na prvi mig, ne troši snagu na sitno. On ulazi duboko, čeka pravi trenutak i udara tamo gde je temelj. Tako je Domanović rušio autoritete snagom svoje reči. U zemlji gde su svi govorili ono što se sme, on je govorio ono što se ne prašta jer se nije plašio. Mars u Škorpiji ne beži, on samo bira kada će da krene, a kad krene, više niko ne stoji uspravno. Kad protivnik uzme pušku, Mars u Škorpiji je iz iste već izvadio municiju. Uvek ima plan. Ne udara kad mu prvi bes proradi, već kad je neprijatelj sam sebe pobedio, samo to još ne zna.
Radoje Domanović je to znao bolje nego iko. Obrenovići su planirali medijski linč kako bi se osvetili za njegove satirične udarce u listu Stradija. Ono što nisu znali je da Radoje ne čeka napad, on ga piše sam. Pre nego što su stigli da otvore prvu stranicu članka, on je već objavio tekst u kome je “napao” samog sebe, bez milosti, precizno, sarkastično, nabrajajući sve svoje mane:boem, pijanica, lenj, nemoralan, a dodao je da ako neko želi, može slobodno da doda još nešto.
Mars u Škorpiji ne dozvoljava protivniku da napadne, on mu otvori vrata, ponudi piće i kaže:
—Evo, izvoli, pucaš u prazno.
Kad su neprijatelji došli s planom da ga diskredituju, nije im više ništa ostalo. On im je iz ruku izvadio oružje, demontirao ga i ostavio ih razoružane. To je taj psihološki ratnik, majstor koji umom caruje dok snaga klade valja.
Domanović se nije branio, napadao je osmehom i istinom koja nije imala masku, a kad ti je on prvi pokaže, više nemaš čime da ga napadneš.
To je Mars u Škorpiji. Ne udara kad si spreman, nego kad si samouveren. Ne ide u bitku često, ali kad krene, to je zato što je već pobedio.
Radoje Domanović nije bio pisac samo jednog vremena, on je savremenik svakog društva koje se koleba između istine i servilnosti. Njegove rečenice i danas žive kao naša savest, neprijatna, tačna, neumoljiva jer glupost, lažni autoriteti, lažni rodoljubi, slepa poslušnost, sve ono što je bilo predmet njegove satire pre više od jednog veka nije nestalo, samo je promenilo masku.
Domanović nije pisao da bi stekao slavu i bio omiljen u društvu. Pisao je da bi pogodio u srž problema, prodrmao, osvestio. Upravo tu se ogleda njegov Mars u Škorpiji – ratnik reči, strateg tišine, borac iz senke koji nikad ne ide na silu, ne kreće u bitku da bi dokazao snagu, već da bi precizno, nečujno i nepovratno promenio tok stvari.
Zato je Radoje Domanović ostavio neizbrisiv trag ne samo kao književnik, već kao opomena. On je tu svaki put kada slepo idemo negde bez cilja i smisla, kada ćutimo pred glupošću, kada biramo laž umesto teške istine.
U svakom vremenu, Domanović je tu da nas podseti da Mars u Škorpiji zna da kad udari, udara zauvek.
