Živeo je dve ljubavi-jednu uzvišenu i svetlu pre smrti supruge Ruže i onu bolnu i duboku koju je nosio posle njenog odlaska. Njegove pesme, upućene Ruži, bile su pesme radosti, tihe porodične sreće, topline doma i nežne čežnje. Pisane jednostavno, ispunjene emocijom, ne prestaju da traže dobro u svetu.
Jovan Jovanović Zmaj, pesnik koji je verovao u ljubav i onda kada mu je ona bila okrutno oduzeta.
Posle smrti voljene Ruže poezija više nije tražila uzvišenost kroz svetlost, već kroz bol, gubitak i suočavanje sa prazninom. Njegove pesme postaju dublje i ličnije. Više nisu sijale, sagorevale su, ali u njima je bila vera da ipak postoji negde nešto dobro. U njima ne prestaje da voli. Voli u odsustvu, u sećanju, u željama, voli kroz snove…
Hoda po senci koju je ljubav ostavila…
Ruža…
U zbirci Đulići, koju je pisao dok je Ruža bila živa, ljubav je kao miris prolećnih ruža blaga, nežna i tiha. Tu je i pregršt svakodnevnih sitnica-razdragani dečiji glasovi, majčin pogled, poljupci, želje, nežne reči, ljubav koja izvire iz svake pore pesnikovog bića.
Zmaj voli smireno. Njegova Ruža je dom, sigurnost, osmeh koji mu vraća veru u svet. U njenom hodu on vidi spokoj, u njenoj ruci utehu, u njenom glasu lek za svaku sumnju. Ona je žena koja je postala smisao svih njegovih pesamа.
Ljubav je u načinu na koji je gleda dok uspavljuje decu, u načinu na koji joj zahvaljuje što postoji, u svakodnevnim trenucima koji postaju večni. Zmajeva ljubav je svetlost koja traje.
U Đulićima uveocima, pesmama nastalim posle smrti Ruže, ruže više nisu žive i ništa više nije isto. Uvele su, opale im latice, a trnje ostalo oštro, kao sećanje koje ne bledi. Tamni pečati prošlosti, u kojima sve miriše na kraj, baš kao i njegova duša.
Sa Ružom je otišla i boja života.
Njena smrt је gubitak voljene žene, gubitak doma, smisla, svakodnevnog oslonca. Svaka pesma je razgovor sa njom koji ona više ne može da čuje, a on ne može da prestane da ga vodi.
Ne prestaje da vodi.
Slomljeno srce više nikada ne može biti celo jer Ružino mesto niko ne može da zameni.
U tom paradoksu Zmaj postaje još veći pesnik jer samo čovek koji zna šta znači voleti do kraja, zna i šta znači izgubiti zauvek. Život mu zadaje finalni udarac kada mu smrt odnosi i dve devojčice koje je usvojio i želeo da im pruži ljubav posle smrti svoje porodice. To su bile ćerke guvernante koja je brinula o njegovoj Smiljki, detetu koje je poslednje preminulo. Prokleta tuberkuloza je uzimala danak, a on, lekar, nije mogao ništa. Samo je stajao nemo, a duša mu se krunila, deo po deo.
Ali, nije stao. Radio je neumorno. Prevodio, uređivao časopise, stvarao, pisao za svu decu ovoga sveta koji je nesebično voleo kao svoju i ostavio nam u amanet najlepše pesme naše književnosti, posvećene deci.
Poezija Jovana Jovanovića Zmaja uči nas da prava ljubav ne prestaje smrću voljene osobe. Ona se menja, prerasta iz ruže u trn, iz svetla u plamen koji večito gori.
Zmaj nije prestao da traga za ljubavlju, samo je njegov put promenio pravac i iz spoljašnjeg sveta okrenuo se unutrašnjem. Uči nas da ponekad i tuga može biti put ka visinama i da je samo bezuslovna ljubav večna.