—Milutine—veli mi Mladen—narod mora brinuti o kostima svoji predaka, od kostiju predaka nema sigurnijeg oslonca, barem za nas, Srbe.
…Ja slegnem ramenima, ne razumem srpska posla i srpsku računicu.
(Danko Popović, Knjiga o Milutinu, Knjiga Komerc, Beograd, 2025.)
Broj četiri-Jarac=Saturn=ženski princip.
Broj četiri-jednostavan, stabilan, a naizgled hladan. Ipak, u njemu se krije suština Balkana: prostor razapet između četiri strane sveta, četiri vere(pravoslavlje, katoličanstvo, islam, judaizam), četiri istine, četiri istovremene prošlosti. Broj četiri je odricanje, disciplina, veliki rad, a Balkan je sve to odjednom.
Na ovom delu zemaljske kugle sve je uvek bilo između mira i rata, između istine i mita, između Evrope i Istoka, između nade i ogorčenja. Četiri godišnja doba se na Balkanu često smenjuju u jednom danu, kao što i emocije, jezici i istorija ovde ne poznaju granice.
Broj četiri je simbol večite borbe da se postigne stabilnost. Na Balkanu, broj četiri ne znači samo red, on je izazov haosu, busen zemlje iz prošlosti koji nosimo na leđima, ka budućnosti. Krst, raskrsnica i večita podeljenost identiteta koji se ne isključuju, već se stalno preklapaju, kao četiri strane kvadrata koji nikada ne miruje. Na Balkanu, broj četiri ne živi samo u brojevima, on se ucrtava u svakodnevicu, u verovanja, u srž identiteta. Četiri noge stola za kojim se jede hleb i seče slavski kolač. Taj broj četiri je duhovni temelj Balkana, gde se život oduvek gradi na spajanju prošlosti i sadašnjosti, zemlje i neba, svetog i svakodnevnog.
Slava, kao porodični praznik sadrži četiri ključna elementa: domaćina, žrtvu (kolač i vino), molitvu i goste. Sve to u slavu predaka jer Balkan je zemlja u kojoj se mrtvi ne zaboravljaju, nego im se zahvaljuje što su očuvali ognjište. Kroz slavsku sveću gori strahopoštovanje prema precima, ali i prema tradiciji koja se ne dovodi u pitanje.
U toj istoj kući, pod istim krovom, žena je kroz vekove nosila najtežu stranu života, nevidljivu, ali neizostavnu. Težak život žene u starim vremenima nije beležen, ali je bio temelj kuće. Uvek prva da ustane, poslednja da sedne, stena iza patrijarhata koji je u njoj nalazio tihi oslonac(i to je broj četiri). I to je deo tog balkanskog kvadrata, onog koji stoji jer su ga žene držale, iako se o njima nije govorilo. Dok se slavna imena predaka slave u pesmama, iza tih imena često stoji tišina, ona ženska.
U starim vremenima, žena na Balkanu nije imala ni pravo glasa, ni mesto da sedne, ali je nosila na leđima ono što su drugi veličali–dom, decu, setvu i tugu. U kulturi, gde se smrt za otadžbinu slavila, život posle smrti junaka padao je na leđa žena-majki, udovica, sestara. One su sahranjivale bez tela, pričešćivale umesto sveštenika, plakale bez svedoka, ćutale pred decom da bi ih naučile da hodaju uspravno.
U srpskoj tradiciji, žena je često prikazivana kao stub kuće, ali, više iz potrebe i moranja, nego iz patrijarhalnih pobuda. Kad su muškarci ginuli na bojištima, žene su ostajale da obnavljaju ono što je izgubljeno. Sejale su pšenicu, pravile slavski kolač, palile sveću za pokoj duše i učile decu da pamte prezime kao zavet, ne kao privilegiju.
Težak život žene u starim vremenima nije bio zabeležen u udžbenicima, ali jeste u naborima marame i šamije, u dubokom pogledu iz koga se vidi vek bola i ponosa. One su čuvale kućni prag, ognjište, običaj i time prkosile zaboravu. Bez njih, ni slava ne bi imala smisla jer nema slavskog kolača bez ruku koje ga mese sa poštovanjem predaka(i to je broj četiri).
Na jugu Srbije(broj četiri), gde su reči duboke i retke, a ćutnja još dublja, žena nije bila vlasnica svog života, ali jeste čuvar porodice, savesti, pa i same istorije. Žena je vodila tihu borbu protiv zaborava. Prva bi znala da upali slavsku sveću, da zamesi testo za kolač i razdvoji za krst, da izgovori ime svetitelja i poginulih najbližih istim glasom jer u njenom svetu tuga se ne govori, ona se nosi(i to je broj četiri).
U likovima junakinja Bore Stankovića sažet je Balkan u svom bolu, sa velikim dostojanstvom. Tu su žene koje ne traže da ih razumeš, već da ih ne zaboraviš. One ne menjaju istoriju, ali je oblikuju time što ostaju. U njihovim sobama ćutanje govori više nego krici sa bojišta. Njihov život je bio žrtva bez pobune, vera bez nagrade, ljubav bez priznanja, šare u pepelu, koje ostaju samo puka nada da će negde, nekad, neko, nešto…
Strahopoštovanje prema precima često se izgovara kroz muška imena. Zaboravljamo da su žene bile tihe sveštenice tog kulta, nisu tražile priznanje, već da se pamte. Znale su- ako zaboravimo ko smo, nećemo znati ni gde idemo(i to je broj četiri).
Broj četiri na Balkanu nije samo mera prostora. On je tihi svedok kulture u kojoj se vekovima živelo između svetlosti slave i senke težine, sa poštovanjem, ćutanjem i dubokom ukorenjenošću u zemlju iz koje svi potičemo. Balkan je Srbija, iznikla iz mača i ognja, krvi i vere slavnih Nemanjića, Obilića i svih znanih i neznanih junaka koji su kosti, krv i znoj ostavili braneći i gradeći grumen zemlje, svoj, slobodan, ali uspravan i ponosan. To nisu samo junaci prošlosti, već junaci koji su postali temelj srpskog kolektivnog duha. Njihova smrt ušla je u narodne pesme, u ikone, u molitve. U srpskoj kući i danas se o Kosovu govori s patosom, rezervisanim za svetinju.
U srpskoj tradiciji, preci nisu samo prošlost, oni su koren identiteta, osnova iz koje raste i svest i osećaj pripadnosti(četiri). Preci Srbije koji su ginuli u ratovima ne posmatraju se kao istorijske činjenice, već kao večito prisutni čuvari časti i ognjišta. Broj četiri je njihovo stradanje koje se ne završava smrću. Ono traje kroz pamćenje, pesmu, slavu i tišinu iz koje se crpi snaga moralnog izbora između zemaljskog i nebeskog carstva, između koristi i časti.
Albanska golgota, povlačenje srpske vojske i naroda preko surovih planina Albanije tokom Prvog svetskog rata, nije samo epizoda iz istorije, već mit utemeljen na stvarnom stradanju. To je povorka smrti, gladi, bola i heroizma, ali i nepokolebljive volje da se tradicija, vera, slava, koreni ne predaju ni po cenu života. Preci koji su tamo nestali u snegu i tišini nisu zaboravljeni. Njihov hod bez povratka pretvoren je u zavet potomcima da nikad ne zaborave koliko je krvi proliveno da bi se očuvalo postojanje.
Naši preci su nam darovali mnogo. U njima se ogleda narod koji ne živi samo za sadašnjost. Slava koja se danas slavi u srpskim domovima često nosi imena onih koji su pali bez groba, ali sa nadom da će ih neko, nekada pomenuti.
I zato, slavski kolač se ne seče samo zbog svetitelja, već i zbog dede koji nije stigao da se vrati, zbog pradede koji je ćutke nestao na Solunskom frontu, zbog svih onih čije se kosti možda nisu vratile, ali čije se ime ne sme izgubiti(i to je broj četiri).
Na Balkanu, a posebno u srpskoj kulturi, smrt za domovinu nije kraj, već prelazak u istorijsku večnost, onu koju ne pišu istoričari, već pamti narod. Tu se gradi strahopoštovanje prema precima, ne mit, već istina koja ne traži dokaze. Dokaz je njihova žrtva.
Ona je temelj, ona četvrta nevidljiva noga stola, bez koje slavski kolač na stolu ne može da stoji(i to je broj četiri).
Obuče moj Radoje moj gunj, a ja mu na pozdravu kažem:
—Ne istrčavaj, Radoje, to čine budale i kukavice. Ne nišani dok pucaš-ako ne nišaniš, možeš verovati da ni u tebe ne nišane. I bez toga će vas mlogo izginuti. Ne poseži za tuđom mukom i odelom-nikakav sat, lanac, cokule, niti kaku drugu stvar od neprijatelja ne smeš uzeti, ni od kakog, ni od mrtvog.
Čuvaj dušu-carevi i kraljevi ti je sačuvati neće. Čuvaj glavu-carevi i kraljevi za tobom zaplakati neće, dobro se zna ko za mrtvim vojnikom plače.
Moja Živana izljubi Radoja, al ne dade suzi. Uze mu vako šajkaču i ko malo je nakrivi. Njemu suze samo što ne grunuše, pa se okrete i ode. Ja ga gledam kaki je i koliki je, a srce se skamenilo. Koliko li vredi ta naša otadžbina kad njoj sve najdraže dajemo-jednako? Al tako je kad si narod. I kad si seljak. I Srbin. I Milutin. I Milutinov sin.
Posle nekog vremena….
U poslovima sam popustio, sinovče, stoku ne gledam i ne timarim kako treba, a Živana mi grdne brige zadaje. Kako noć, ona sedne na klupu pod trem i sedi, čeka.
—Ajde, Živana—uzmem je za ruku i povedem je u kuću.
Nisko nebo, oblaci otežali, ko da će sneg, teške noći, vlaga i studen.
—Ajde, Živana, čitaću ti Radojevo pismo.
Ne smem joj reći ko u ovo doba čeka sina da se vrati iz rata, ne vraća se otud tako lako. Eto, tako, prevarim je, pa je uvedem u kuću. Naložim vatru, ona se rasplamsa, zadudnji šporet.
—Sad ću ja da ti čitam, al ti sedi tu.
Posadim je na tronožac i sednem na drugi do nje. Uzmem Radojevo pismo, jedno jedino, prinesem šporetu, odškrinem ringlu, svetlost padne na artiju, a nikaka mi svetlos i nije potrebna jer pismo napamet znam, utuvio sam svaki red. Živana sedi ko avetinja. Sedi i sluša, pa se obraduje. Ko da on mora biti živ, ako postoji njegovo pismo. Al eto, ona, valjda, misli da je živ dok sluša šta on piše….
(Danko Popović, Knjiga o Milutinu, Knjiga Komerc, Beograd, 2025.)
I to je broj četiri.