Sunce u Lavu, samopouzdanje i zanos, vreme onih koji ne žele da budu neprimetni, koji ne pristaju da prođu neopaženo. Vreme, kada pojedinac više ne pristaje da bude senka, već želi da sija, da odskače od okruženja, da se čuje, da ga vide, da dominira. Ako postoji umetnik koji je svojim životom i delom osetio suštinu te lavlje vatre, to je Đura Jakšić.
Đura Jakšić je stupio na životnu pozornicu brzim hodom i govorom koji je bio prava grmljavina. U svakom njegovom postupku postojala je lavovska žudnja za istinom, potvrdom, za priznanjem, ne iz sujete, već iz dubinskog osećaja da nosi nešto što svet mora da vidi. Nije bio stvoren za prosečnost. Bio je nepripitomljen, nesmiren, nesavršen, ali u tome svemu prelep, kao plamen koji ne zna za granice. Nije bio stvoren za prosečnost. U njegovom govoru, stavu, pogledu bilo je nečeg pozorišnog, teatralnog, namerno uzvišenog. Nije to bila gluma, već prirodni impuls čoveka koji nije mogao da stane u uobičajeno. Kao da mu je duša stalno bila na pozornici života, u potrazi za aplauzom.
Pisao je kao da mu je srce otvorena rana. I bila je jer svoju poeziju nije ukrašavao. Iz svake strofe govori čovek koji vidi, oseća i ne pristaje. Njegovi stihovi nisu molećivi, oni su uzvik, pobuna, potreba da ga čuju. Vlast ga je menjala iz škole u školu, iz mesta u mesto jer je pisao ono što se nije smelo i nije ga bilo briga. Nehajnost prema posledicama bila je njegova svakodnevica jer nije hteo da ćuti kad je vladala nepravda. Sunce u Lavu ne zna za kompromis, zna samo za borbu da se ostane svoj, makar to značilo život u haosu. U tom unutrašnjem lavu leži i ono neizbežno šepurenje, ne kao prazno poziranje, već kao istinska potreba da svet vidi ono što je u njemu gorelo, da prepozna vatru koja guta sve pred sobom, ali i svetli.
Njegova umetnost, posebno slikarstvo, nije bila samo forma izražavanja, bila je oruđe samopotvrđivanja. Svakim potezom četkice, svakim stihom, pokušavao je da nadjača svet koji ga nije razumeo. Bio je neshvaćen i to ga je bolelo, ali ne dovoljno da ga ućutka. Kroz slikarstvo i pesništvo je pronašao način da izrazi tu unutrašnju vatru koja ga je lomila jer svet često ne ume da sluša one koji gore. Slikajući, on nije pokušavao da oponaša stvarnost, pokušavao je da nadjača sudbinu. Svaki autoportret, svaka figura, svaki pogled iz tamnog oka njegovih portreta deluju kao lavlji urlik umetnika koji poručuje:
—Evo me! Pogledaj me! Vidi moju borbu! Prepoznaj moju vatru!
U toj unutrašnjoj borbi pojavio se i trenutak slabosti – ljubav prema konobarici Mili, jednostavnoj ženi iz naroda. Bio je očaran, opijen, zaljubljen do kostiju. A ona… Ona nije mogla da vidi sve što je u njemu buktalo i otišla je, a on slika, piše i pati kao da se i poslednja varnica nade ugasila.
Družio se sa značajnim pesnicima svoga vremena, patio, pio. Često se selio. Oštar jezik i zameranje vlastima, nesiguran posao, velika porodica, sve ga je to pratilo na životnom putu sa koga nije hteo da odstupi jer je to on. Takav i samo takav. Poražen, siromašan, zaboravljen, razočaran u ljude, nikad nije izgubio dostojanstvo lava. Nije molio, nije se ulagivao, nije se prilagođavao. Bio je svoj, do kraja. Šepurio se, možda u siromašnom odelu, ali u duši je nosio kraljevsku krunu.
Đura Jakšić je znao da neće biti zaboravljen jer Sunce u Lavu ne dozvoljava zaborav. To Sunce traži da se pamti, da se priča, da ostane u svesti ljudi kao onaj koji je bio više od običnog.
Kao i svaki Lav, imao je svoju senku. Njegova potreba da sija bila je često i odbrana od unutrašnje tame, skrivanje tuge iza glasa i boje jer ne možeš pobediti noć, ali možeš biti plamen u njenom srcu.
U svakom njegovom stihu, u svakom portretu i danas gori Sunce u Lavu koje neće da zađe. To Sunce se ne saginje, ne prosi ljubav, već je osvaja ili umire bez nje.
